Menu
СВЕТИ САВА

СВЕТИ САВА

СВЕТИ САВА   Ко се...

Драган Марјановић: Србијанство и Косово

Драган Марјановић: Србијанство и Ко…

Како, гледано идејом срби...

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА О СРБИЈАНСТВУ

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА …

Појам „србијанство“ се ко...

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВО ЧУВАМО ?! (ИЛИ – МОЋ СИМБОЛА)

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВ…

Беше ли да је неко најављ...

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИКА ТВАРИ ИЛИ ЕВОЛУЦИЈА

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИК…

„И зато ће им Бог послати...

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Иван Гундулић, вредан 5...

Радован Дамјановић : Срби су најстарији народ и лингвистика то доказује!

Радован Дамјановић : Срби су најста…

Гост емисије "Интервју" б...

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ?

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ…

Времена су уистину тешка,...

666

666

Чудан, али врло јасан зна...

Весна Веизовић: Кад материја поједе дух у души остаје амбис или како гинемо у информацином рату

Весна Веизовић: Кад материја поједе…

Св. Пајсије Светогорац: „...

Prev Next

ВЛАДИСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ: ПРАКТИЧНИ ПРОБЛЕМИ СА ДВОАЗБУЧНОШЋУ

ВЛАДИСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ: ПРАКТИЧНИ ПРОБЛЕМИ СА ДВОАЗБУЧНОШЋУ

Драгољуб Збиљић и други чланови Удружења „Ћирилица” сматрају да је двоазбучност мана, a не предност. Слажем се са њима: двоазбучност је неефикасна и нефункционална – доприноси друштвeној неуређености (ентропији) и друштвеном слабљењу (атрофији). Постоје многи практични разлози зашто је двоазбучност погубна.

1. Двоазбучност доприности повећању броја туђих речи

Употреба ћирилице штити језик од прекомернe употребе страних речи. Стране речи могу (и треба) да остану у српском језику. Њихово коришћење је и неминовност и потреба. Ипак, коришћење ћирилице представља браник од претеране и штетне употребе страних речи.

2. Двоазбучност повећава број неписмених и полуписмених

Са увођењем једноазбучја смањио би се број неписмених и полуписмених. Наиме, неписмене је лакше описменити ако уче само једно писмо, а полуписмене, који бркају ћирилицу и латиницу, лишило би могућности бркања.

3. Двоазбучност отвара могућност бркања ћирилице и латинице

Већина графита у Србији је на латиници. Парадоксално је то што су графити чак и националистичке садржине углавном на латиници (нпр. „VELIKA SRBIJA”). У њима су честе правописне грешке. Тако нпр. на једном зиду у Новом Саду (Клиси) било је написано латиницом: „КRAJNA ’90”. Писац тог графита је вероватно неки борац за српство у Крајини. Он се није сетио да ту реч напише ћирилицом, а још мање да назив регије напише правилно: Крајина. Један други националиста је написао латиницом: „Samo sloga Srbina spašava”. Тај српски родољуб није се сетио да ту паролу напише ћирилицом, а камоли да хрватски облик глагола („спашава”) замени српским („спасава”).
Када се српски националисти сете да пишу ћирилицом обично је бркају с латиницом. На аутобуској станици у Новом Жеднику, месту поред Суботице, стајао је велики графит: „CPC ЧЕТNИЦИ” (погрешно написано слово „Н”). На једној порушеној кући негде на посавском коридору у Републици Српској стајало је: „АRКАНОВЦИ” (погрешно написано слово „Р”). На зиду спортског клуба „Партизан” у Новом Саду стајало је: „CPBИЈА” (погрешно написано слово „Б”). У новосадској улици Змај Огњена Вука српски националисти су се потписали: „СРПСКИ СТRОЈ” (погрешно написано слово „Р” накнадно је исправљено).
На новосадском Булевару Деспота Стефана постоји зграда са великим натписом: ФАБRИКА (погрешно написано слово „Р”). Иако је ту реч о уметничком маниру (артизму), а не о незнању (зграда припада Студентском културном центру Новог Сада), то је ипак индикација српске писамске располућености.
Наjновији пример те врсте нашао сам на зиду једне куће у улици Доситејевој, где је написано: „NЕЋЕМО ПАРАДУ” (писац графита је увидео да је „Н” погрешно написао, па је одмах покушао да то исправи). Испод тога је, вероватно исти писац, написао: „СRБИЈА БЕЗ ПЕДЕРА” (писац је увидео да је погрешно написао слово „Р”, па је и то покушао да преправи).
Српски писци графита, чак и националистичких, углавном пишу латиницом, а када и пишу ћирилицом неретко је бркају са латиницом. Све је то последица погубне политике двоазбучњаштва.
Недавно сам у Националној служби за запошљавање наишао на огласној табли покушаје једног дописивача да напише реч „Врбас”. Написао је: „ВRБ” и одмах увидео да је помешао ћирилицу и латиницу, па је додао: „ВРБАS”. Та трагикомична ситуација је непосредна последица владавинe двоазбучја. Када би се увело ћириличко једноазбучје, та збрка би нестала.

4. Двоазбучност збуњује

Пре неки дан сам видео камион са натписом „МОСКО” и нисам знао да ли ту реч треба изговорити „Моцко”, како би било исправно ако је написана на латиници, или „Моско”, како би било исправно ако је написна на ћирилици. Како је треба изговорити? Нема шансе да то знате, осим ако поред ње не постоји нека друга реч. Она је заиста ту и била: латинички написна реч „Odžaci”. Дакле, прави изговор је „Моцко”. Aли шта би било да није била написанa та латиничка реч?! Остао бих у недоумици. Тих недоумица нема у другим срединама које користе само једно писмо. Када би Срби прешли на искључиво писање ћирилицом недоумице те врсте биле би немогуће.

5. Двоазбучност је неекономична

Двоазбучје је неекономично у просвети. Од ђакâ се тражи да науче велика и мала слова, оба у писаном и штампаном облику, па још све то у два писма. То је непрактично и губљење времена.
Двоазбучје је штетно и у сфери економије. Уколико један производ носи две етикете, једну на ћирилици, а другу на латиници, то је и за произвођача и за купца губљење и времена и новаца. Слична ентропија (расипање енергије) види се и приликом штампања књига, постављања саобраћајних знакова и многих других ситуација.

6. Двоазбучност је неестетска

Двоазбучје је неестетско и ствара осећај шизофрености. Примера има где год гледали. На телевизији, јавним натписима, књигама, часописима нон-стоп се смењују два писма што делује хаотично. У Библиотеци Матице српске реверси су на ћирилици, али се испуњавају – верујте ми на реч – углавном на латиници. Компјутерски програм за претраживање је на ћирилици, али уношење података на латиници! А да и не говорим да је тастатура на енглеском! Потпуно расуло! Огледало српске несистематичности и сталног импровизовања!
Други пример су аутомобилске таблице. Она су на три писма: српском (Б, Г, Д итд.), хрватском (Č, Ć, Đ, Š, Ž) и енглеском (Q, W, X, Y). Када би Срби прешли на искључиво писање ћирилицом тог расула би временом нестало.

7. Двоазбучност ствара правописне проблеме

Правописна правила делимично зависе од тога на ком писму пишете. Уколико пишете латиницом, страна лична имена треба да напишете фонетски (нпр. Launsberi). Често су написана и етимолошки по хрватском узору (Lounsbury). Уколико пишете ћирилицом, тог двоумљења нема: треба написати само фонетски.
Проблем се усложњава када страно име треба деклинирати. Када се пише латиницом иде и Launsberijev (фонетски) и Lounsburyjev (етимолошки). Уколико пишете ћирилицом треба да напишете: Лаунсберијев (уколико знате изговор имена), односно, Lounsbury-јев (уколико га не знате). Српски писци често та два начина не разликују, па и приликом писања латиницом цртицом одвајају падежни наставак (Lounsbury-jev). Није реткост да у ћириличком тексту наиђемо на реч написану латиницом којој је уместо ћириличког падежног наставка додат латинички.
Примера има много. У другом тому ћириличне књиге „Савезници и југословенска ратна драма” (1992) Веселина Ђуретића стоји: „Manchester Guardianu” (стр. 135), a треба „Маnchester Guardian-у”; стоји: „Churchillu” (стр. 208), а треба: „Churchill-у”; стоји: „Haroldu Litmanu” (стр. 251), а треба: „Harold-y Litman-у”; стоји: „Regent parku” (стр. 254), а треба: „Regent park-у” итд. Та појава се може срести чак и код тако пажљивих писаца какав је Јован Деретић. У његовој књизи „Културна историја Срба” (2005), писаној ћирилицом, стоји: „у Naissusu” (стр. 20), а треба: „у Naissus-у”. Oпростићу лекторима што нису одвојили падежне наставке цртицом и написали их ћирилицом. Посао лектора нигде није лак, али он је посебно тежак у нашој двоазбучној средини.
Лексикон „Народна књижевност” објављен је најпре на латиници (1984), а затим и на ћирилици (1997). Иако је то дело високог квалитета и у њему се поткрала једна грешка; стоји: „Barbaru Erdöli”(стр. 269), а треба: „Барбару Erdöli”, однoсно „Erdöly”. Опростићу приређивачима ћириличког издања: није било лако сетити се да име треба да се конвертује на ћирилицу, а не и презиме. Било би мање грешака те врсте када би Срби прешли на искључиво коришћење ћирилице.

8. Закључак

Постоје многи практични проблеми са двоазбучношћу. Проблем са двоазбучношћу је ипак првенствено идентитетски: води ка гушењу српског националног идентитета. Са увођењем ћирилицe као јединог српског писма не само да би се решили многи практични проблеми, него би и престало садашње национално самогушење. Пут ка ћириличкој једноазбучности могу да изведу само нове, национално свесне снаге незагађене идеологијом кроатофилске сербокроатистике и скоројевићког мондијализма.

Библиографија

1. Деретић, Јован, „Културна историја Срба”, Народна књига – Алфа, Београд, 2005.
2. Ђуретић, Веселин, „Савезници и југословенска ратна драма: између националних и идеолошких изазова”, 5. издање, Политика, Београд, 1992.
3. Збиљић, Драгољуб, „Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста”, Ћирилица, Нови Сад, 2011.
4. Пешић, Радмила и Нада Милошевић-Ђорђевић, „Народна књижевност”, Требник, Београд, 1997.

 

http://www.srpskikulturniklub.com

Poslednji put izmenjenoсреда, 24 децембар 2014 20:57
nazad na vrh
Irish bookie Coral cbetting.co.uk location at United Kingdom

Категорије

Линкови

Локалне вести

Алати

О нама

Пратите нас

List with onlain bookmakersGBETTING