Menu
Србијански клуб: НОВИНАР

Србијански клуб: НОВИНАР

– Молим вас, да ли бисте ...

СВЕТИ САВА

СВЕТИ САВА

СВЕТИ САВА   Ко се...

Драган Марјановић: Србијанство и Косово

Драган Марјановић: Србијанство и Ко…

Како, гледано идејом срби...

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА О СРБИЈАНСТВУ

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА …

Појам „србијанство“ се ко...

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВО ЧУВАМО ?! (ИЛИ – МОЋ СИМБОЛА)

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВ…

Беше ли да је неко најављ...

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИКА ТВАРИ ИЛИ ЕВОЛУЦИЈА

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИК…

„И зато ће им Бог послати...

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Иван Гундулић, вредан 5...

Радован Дамјановић : Срби су најстарији народ и лингвистика то доказује!

Радован Дамјановић : Срби су најста…

Гост емисије "Интервју" б...

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ?

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ…

Времена су уистину тешка,...

666

666

Чудан, али врло јасан зна...

Prev Next

У ОГЛЕДАЛУ

„Сад видимо као у огледалу и загонетци, а онда ћемо лицем у лице...“
Свети Апостол Павле
(1. Кор. 13. 12)

„Сад видимо као у огледалу и загонетци, а онда ћемо лицем у лице...“
Свети Апостол Павле
(1. Кор. 13. 12)

АПОКАЛИПСА
Једног мајског дана 1453. године, Велики Град је престао да постоји. Замукла су звона Свете Софије, уништена је Богородичина икона Апостола Луке, спаљене су цариградске библиотеке, царски дворац Влахерна је претворен у шталу, Константинов славолук и Златна Капија су заувек зазидани.
Становници Цариграда су доживели Судњи Дан своје Империје.
Под копитама коњице Мехмеда Освајача срушио се наизглед неуништиви поредак најстаријег Царства.
Просто је згажен онај префињени, суптилни свет византијске православне цивилизације...
Али, то ипак није био крај.


ДУХ ДИШЕ ГДЕ ХОЋЕ
Срећом, ништа што је заиста велико никада не умире тек тако. Не престаје да постоји и онда када физички више није присутно. Јер су бесмртна сва дела Господња. И велика је Тајна вечног присуства божанског Духа Стварања и Стваралаштва.
Мала група интелектуалаца је, из Цариграда и Мистре, прешла у урбане центре петнаестовековне Италије.
Мистично братство чувара Тајне понело је са собом неугасиви пламен византијског духовног огња.
Они су са собом понели оно свето зрно истинске вере, којим се зауставља Сунце и померају планине.
Изабрани Провиђењем, однели су са собом на Запад све оне огромне (а нематеријалне), бескрајно важне (а невидљиве) драгоцености византијске културе.
Кроз њихов труд и искуство зачете су контуре онога што данас називамо „ренесансом“.
Поменућемо само двојицу од њих, оне највидљивије: Јован Аргиропулос је постао учитељ Лоренца де Медичија, Марсилија Фићина и Леонарда да Винчија. А Георгије Гемистос Плетон је у духовни живот великог медитеранског Препорода увео Заратустру, Питагору, Платона, Јамблиха и Прокла.
Сви они, заправо, постају учитељи нове осећајности. Очеви модерне епохе Запада. Нескривени узор стварања нео-платонистичке Академије у Фиренци. Утемељитељи „византијског кода“ западне боготражитељске културе.
Нимало не претерујући, можемо да кажемо како све најбоље на Западу израста из овог чудесног источног завештања. Директни потомци цариградских мудраца су, без икакве сумње: Сандро Ботичели, Џон Дон (и сви елизабетански метафизички песници), Ел Греко, Фридрих Шлегел („Филозофија историје“), Гете („Хајделберг“), Лудвиг Први Баварски (његов „византијски пројекат), Џон Раскин („Камење Венеције“), Вилијем Морис (читав Артс & Црафтс покрет), Рихард Вагнер („Парсифал“), Рајнер Марија Рилке, Оскар Вајлд (“Де профундис”), париски архитекти Пол Абади (чувена базилика Сацре-Цоеур на Монмартру) и Пол Турнон (црква Ст-Есприт, настала по моделу цариградске Свете Софије), британски градитељ Џон Френсис Бентли (творац монументалне Вестминстерске катедрале), па Теофил Готје („Италија“), Гистав Моро, Јорис-Карл Уисманс („Насупрот“ и „На путу“), Морис Дени (како његове „иконичне“ слике, тако и „Белешке о религијском сликарству“, где директно каже: „у нашем времену, обнова религиозног сликарства кореспондира са повратком Византији и византијском симболизму“), Пиви де Шаван, Одилон Редон, Анри Матис, Густав Климт (доживљава просветљење после посете византијској Равени), Клајв и Ванеса Бел (и читава Блумсбери група), Џон Сингер Сарџент, Антонио Гауди, Бертрам Гудхју (катедрала Светог Вартоломеја у Њујорку), мозаици Антонија Салвијатија (у Краљевском маузолеју у Фрогмору) и Едварда Берн-Џонса (у америчкој цркви Светог Павла у Риму), Вилијем Батлер Јејтс („Пловити у Византију“), дизајнер накита Луј Комфорт Тифани, савремени британски композитор Сер Џон Тавенер (“Тхе Протецтинг Веил”)… и толики други.
Анђели са Западне Стране.
Одблесци Духа у огледалу времена.
Византинци после Византије...

Али, ни то, опет, није све.

ЛИВЕЊЕ ЗВОНА
Вратимо се на почетак. У страшни час цариградске апокалипсе.
Горе цркве и манастири.
Горе иконе и расуте мошти Светитеља.
Горе одежде и реликвије.
Нестаје, под ужареним пепелом, хиљадугодишње хришћанско царство.
А друга група византијских духовника и живописаца одлази из Цариграда на Север. Својој православној словенској браћи. Према Москви, „трећем Риму“ вечне Империје.
Тамо су, својим знањем и талентима, надахнули ону богочовечанску, супериорну (нео-византијску) естетику, која ће у следећим вековима утемељити и обликовати велику руску културу. Отприлике негде између Теофана Грка и Андреја Рубљова, родиће се ново грчко-руско чедо византијске озбиљности и руске (онтолошке) нежности.
Овај духовни и цивилизацијски подвиг доживеће врхунац у такозваној „сребрној епохи“, на самом крају владавине цара Николаја Другог Романова.
И тада ће се, у чудесном тренутку великог руског препорода, рацветати моћна креативност најталентованијих наследника византијских ходочасника и учитеља. Баш као да се (у магновењу ових двадесетак плодних година) пред очима читавог света формирала најдаровитија и најделикатнија културно-уметничка сцена читаве хришћанске ере.
И као да је поново, опет и опет, закуцао пулс Срца скривеног у дубинама и висинама векова и миленијума. Пулс љубави беспочетног и бесконачног Срца одјекује изнова, у срцу свакога од оних који су препознали своје исконско призвање.
А све се то десило некако спонтано, по судбинској драматургији онога што је било неизбежно да се догоди.
Најромантичнији духови руске културе одлазе на школовање на Запад, ни не слутећи шта ће им се тамо догодити.
Они ће у Европи срести своју духовну сабраћу.
Пронаћи ће матерњу мелодију вечне Византије.
Потомци византијских руских учитеља сусрећу се са потомцима византијских европских учитеља.
На обострано изненађење, погледаће се истим очима, лицем у лице.
Као у огледалу.
И препознаће се.
„Оне који су расејани по свету и времену сабира, на једном месту, тајна Божанствене Литургије“.
У заједничком храму су се нашли, болно уздигнуте главе, Цариграђани из свих (руских и европских) предграђа своје Престонице у вечности.
Спојена су искуства ренесансе и православља, Запада и Истока, културе и теологије. Укрстиле су се, у симболистичком оквиру, интуиције и таленти две Византије.
И никада пре тога није на једном месту блистало толико духовних дарова - одевених у свој књижевни, философски, музички, театарски и ликовни облик.
Настала је она тако специфична руска духовна ренесанса, јединствена синтеза до тада неспојивих супротности. На боготражитељском задатку скупили су се, око исте идеје: философи Москве, уметници Петрограда и богослови Кијева.
Соловјев, Ђагиљев, Мамонтов, Сомов, Добужински, Бакст, Бенуа, Кустодијев, Гумиљов, Стравински, Шаљапин, Нижински, Скрјабин, Рерих, Врубељ, Серов, Маљевич, Петров-Воткин, Нестеров, Блок, Бјели, Кузмин, Григорјев, Биљибин, Филонов, Берђајев, Шестов, Флоренски, Ерн, Мерешковски, Свенцицки, Сергеј Булгаков, Вјачеслав Иванов...
Једна Наталија (Гончарова), две Ане (балерина Павлова и песникиња Ахматова) и две Зинаиде (књижевница Хипијус и сликарка Серебрјакова)...
У анђеоским крилима руских сребрних летача уткане су све оне блиставе (пророчке) слике и стихови, ноте и белешке, покрети и скице, линије и реченице, заноси и пркоси, дневне и ноћне молитве – које нас и данас остављају без даха. Задивљене, занемеле, зачаране.

ЗАВЕШТАЊЕ
Русија је блистала у слави.
На свим странама су се догађале апсолутно нове и невероватно важне ствари: у атељеима и аулама, по улицама и трговима, на позоришним сценама и у плесним дворанама, у универзитетским слушаоницама и уметничким салонима. Рађала су се књижевна друштва, отварале изложбе, водиле расправе, издавани уметнички часописи, држана философска предавања, претресале вечне теме, компоноване симфоније, организован плодоносни дијалог Цркве и интелектуалаца.
Дошло је до праве ерупције вековима притајених сила. До кулминације разнородних, до тада неповезаних, успаваних енергија.
И све је имало за циљ - промену читавог видљивог света. Његов потпуни, суштински преображај.
И баш тада (у тренутку велике, поново пробуђене наде у нови почетак), отворио се амбис.
Уместо Васкрса, дошло је ново Распеће.
Русија је доживела највеће искушење у својој историји. Страдање и Голготу. Мучеништво душе и тела. Затварање неба. Пакао на земљи. Скрнављење. И Богоостављеност...
Једног октобарског дана 1917. године, почело је рушење Великог Царства. Замукла су звона Храма Христа Спаса, уништаване су Богородичине и Христове иконе, спаљиване московске и петроградске библиотеке, у очевом наручју је убијен тринаестогодишњи царевић Алексеј Николајевич Романов...
Становници Русије су доживели Судњи Дан своје Империје.
Под црвеним заставама Револуције срушио се наизглед неуништиви поредак Руског Царства.
Просто је згажен онај префињени, суптилни свет последње византијске цивилизације...
Али, као и пре пет векова, ово ипак није био крај.

Преживели руски Византинци су пошли у нову неизвесност. Нису се уплашили непријатеља, ни смрти. Зато што су са собом (и у себи) понели сва своја знања и таленте. Ношени вером, наоружани надом, испуњени љубављу – преживели су Други Пад Царства.
Отишли су, поново, на Запад.
У Европу.
У Праг, Берлин, Париз, Лондон, Софију и Београд.
У души су носили сећање на свој недовршени подухват. На недосањани сан своје несрећне генерације. И исконску потребу да златни цариградски прах хришћанске тајне Спасења не угасне у њиховим изгнаничким ноћима, пуним туге и понижења.
„И светлост се светли у тами. И тама је не обузе...“

ОТКРОВЕЊЕ
Нема више Византијског Царства.
И даље су зазидане и пусте светиње Цариграда.
Владарски стегови су у музејима; баш као и пурпурни плашт, оклопи, униформе, круне, грбови, повеље, прстење и печати.
„Тело је слабо, али је Дух јак“.
Златна нит византијске традиције траје и данас.
Али је сада скривена. И постоји на сасвим други начин.
Уверили смо се у то, сада већ далеке 1969. године, када је снимљен последњи кадар и завршена монтажа непоновљивог ремек-дела Андреја Тарковског.
Тада се појавио „Андреј Рубљов“, генијални филм о искушењима и спасењу руске душе.
Као одсјај оног невидљивог света у коме влада „обратна перспектива“, филм читаву залиху наших световних искустава претвара у ланац слика. Пред нама је поново очигледност чуда, нађеног у „свакидашњем“. Измиче земаљској стварности – „којој је требало да буде слуга и огледало“. Уместо тога, он нас враћа предачким изворима осећајности.
“Истина изражена лепотом је тајновита, она не може бити дешифрована, ни објашњена речима. Но, кад се човеково биће, његова личност, нађе поред те лепоте, суочи се с њом – осетиће њено присуство, макар по јези која га прожме. Лепота је попут чуда чијим сведоком, нехотице, бива човек“, изрекао је сам Тарковски, непосредно пред смрт. И додао: „Моја уметност је молитва Богу“...
Попут византијског мозаика, тако и филмски комадићи „слике у времену“ бивају спојени невидљивим карикама свејединства једног замрзнутог, вечног сна. Кинематографска визија, оличена генијалношћу редитеља „Андреја Рубљова“, у нама развија бескрајне могућности „вежбања имагинације“, концентрисано управљене ка достизању највишег циља. Ка Избављењу, Откровењу и Спасењу.
Или, како би нам то објаснио Ерик Ромер: „Иза онога што нам филм показује, ми нисмо упућени да тражимо постојање атома, него пре – постојање нечега с оне стране појава, неке душе или каквог другог духовног начела. Поезија је, пре свега, у том открићу присуства Бога“ („Целулоид и мермер“).
Нешто слично овом филмском чуду Андреја Тарковског, подједнако ретко и необјашњиво, догодило се у Србији. Нешто важно и неочекивано. Нешто стварно чудесно.

ЉУБАВ
Али, да се пре тога опет вратимо један корак уназад. До 1920. године, тачније до тренутка када сестринство манастира Лесне долази из револуцијом запаљене Русије у Краљевину Југославију, на Фрушку Гору. Предвођене Игуманијом Екатерином (грофицом Јефимовском), руске монахиње одлазе у Хопово и Кувеждин. Управо ове монахиње и ови фрушкогорски манастири одиграће кључну улогу у обнови женског монаштва Српске православне цркве у годинама после Првог светског рата. Оне ће у Србију пренети традиционални начин руског црквено-византијског појања, непромењен вековима.
Ратни вихори ће ову малу заједницу руских монахиња развејати свуда по свету: од Русије, преко Фрушке Горе, до Француске. Али ће се најлепши изданак њихове вештине древног певања литургије показати (и процветати) нигде другде већ у Београду, у топчидерском манастиру Ваведења Пресвете Богородице. Тамо ће десетогодишња девојчица, именом Дивна, бити поступно уведена у још неодгонетнуте тајне православне духовне музике. Под покровитељством и заштитом игуманије Агније, Дивна Љубојевић ће, временом, постати најизворнији представник византијског предања кога смо имали прилике да чујемо и видимо у нашем времену.
За певницом Ваведења; за диригентским пултом хора Мокрањац и Првог београдског певачког друштва; на концертима у Грчкој, Француској, Шпанији, Швајцарској, Италији, Немачкој, Белгији, Аустрији, Португалији; као гостујући предавач на семинарима о музици широм Европе; у свом студију и свом Врту, међу својим пријатељима и „Мелодима“ – Дивна је израсла у један сасвим посебан феномен. Јединствена и неупоредива. Непоновљива.
„Можда најчистији глас који сам икада чуо“, написао је, у искреном одушевљењу, Ликургос Ангелопулос, директор Грчког византијског хора. Или, како би се на то надовезао Павле Евдокимов (само да је имао прилике да га чује): „Ту се директно осећа Христов глас и узвишеност досеже до литургијске висине Његовог присуства“.
Руси су сигурно чули неки глас као што је њен, у цариградској Аја Софији, када су се - због лепоте - определили за православље (тачније: заљубили се у православље).
Када Дивна почне да пева, ми једноставно не знамо да ли смо на земљи или на небу. Осећамо, свим својим бићем, како је тог часа Бог са нама. Заиста са нама.
Тада, са њом, осећамо сву тајну узбудљиве лепоте православља, о којој нам из дубине векова говори Григорије Ниски: „Било ко ко добро пева Псалме доводи своју душу у хармонију. И као да је од неравне чини равном. И душа, дошавши у стање које је саобразно њеној правој природи, ничега се више не плаши. Стиче неутаживу, вечну чежњу за животом будућег века“.
Пред Дивниним гласом као да нестаје она уобичајена блокада пред узвишеношћу, трансценденцијом, екстазом. Развејава се, у тренутку, варљива моћ зла. А душа се охрабрује, као да добија крила.
Одвојени од свега сувишног, постајемо саучесници у њеном подвигу. Заједно са њом, превазилазимо себе. Уздижемо се изнад сваког греха. Одмарамо се у смирењу које нам се дарује преко ње.
Дивнин глас нас упућује у највеће тајне људског постојања. Без имало напора, открива нам смисао живљења. Сведочи лепоту будућег века.
А још је Платон рекао како је пут лепоте – „пут ка постизању добра“.
Дивнин прекрасни глас је и обећање оне још веће (над-прекрасне), бесконачне Лепоте.
И нико, заиста нико, и никада - није певао, пре ње, на овај начин Божанствену Литургију. Поново чујемо њену (Дивниним гласом објављену) истину, као пре хиљаду година. И као што ће се тек чути. И још лепше од тога.
Кроз њен глас Бог даје да се чује и оно што наш слух не досеже. Када њу слушамо, чујемо срцем („умом срца“) и оно што је немогуће чути. А ипак чујемо, кроз сопствену неверицу. И почињемо да верујемо, у реалност чуда.
И коначно, преко ње, схватамо онај литургијскиј возглас: „Имајмо срца!“
Јер је срце наше духовно чуло којим спознајемо Оног који заслужује и призива нашу љубав.
Лепота Дивниног певања у себи носи не само телесну лепоту музике, већ нешто много више од тога. Као да нас, преко њеног гласа, Свети Дух учи како да се што више заљубимо у Бога.
И ми ту непосредно осећамо присуство Светог Духа, Његове Нестворене Енергије.
Како би то објаснио један од руских Византинаца, отац Павле Флоренски: „Три су важне карактеристике Светог Духа - лепота, омогућавање заједнице и утеха“.
И зато – и због лепоте, и због учешћа у заједници, и због утехе – ми никада не можемо да будемо сами док слушамо њен глас. Она је увек у синергији, никада не пева само својом енергијом.
Преко Дивне нам се открива света тајна „саборности“, то да личност постоји само у заједници, у сабору. И да је покушај долажења до такозване „објективне“, безличне истине – у ствари немогућ. Да је једини истински начин постојања - начин постојања Свете Тројице: слободна љубавна заједница личности.
Због свега овога, било би бесмислено Дивну сматрати само „певачицом“, „хоровођом“, „уметницом“, „музичаром“. Јер она свештенодејствује, сваком приликом. И када поје у цркви, и када пева на концертима, и када је слушамо на било који други начин.
Попут Светих Отаца, она нас лечи рањавајући нас. Рањава нас Богочежњом. Јер је „Христос рана од које се не лечи!“
Дивна има призив (харизму) духовног свештенства. Она се, на свакој литургији, „уздасима неисказаним“ моли за сваког од нас. А то је посебна благодат Божија. Призивајућа благодат. И за верне, и за некрштене, без разлике. И за оне који су у олтару, и за оне који су у припрати, и за оне који су изван цркве. И за верни народ и за оне који још нису препознали Бога.
Сетимо се слике Бога као „просјака љубави на вратима нашег срца“: „Ево, стојим на вратима и куцам; ако ко ЧУЈЕ ГЛАС МОЈ и отвори, ући ћу к њему и вечераћу с њим“ (Отк. 3, 20).
А ево још једног цитата. Оног: „Проповедајте свој твари!“.
Да, Дивна проповеда. Гласом, музиком и мелодијом.
Она је аутентични сведок и исповедник вере.
Њен глас је икона, звучни прозор у невидљиви свет.
Генијална је једноставност њеног дара.

ПОСТ СKРИПТУМ
Могао бих овде да кажем за Дивну оно што је, својевремено, један пријатељ Андреја Тарковског рекао о њему: „Дивна – то је много. То није само име, већ цео слој у нашој култури“.
Поново се отворила цариградска Златна Капија...

Драгослав БОКАН
У Београду,
на Покров Пресвете Богородице, 2008.
http://www.youtube.com/watch?v=HRMR7p36bH8

 

Poslednji put izmenjenoсубота, 13 април 2013 08:58
Više iz ove kategorije « ПОКАЈНА КОСОВО »
nazad na vrh
Irish bookie Coral cbetting.co.uk location at United Kingdom

Категорије

Линкови

Локалне вести

Алати

О нама

Пратите нас

List with onlain bookmakersGBETTING