ВИДОВДАН

Рекоше, ето, за нас да смо земља ''у транзицији''!... и ми то тако прихватисмо... и тиме упадосмо у ПРОГРАМ који нас, најблаже речено, заробљава; јер тај програм није наш, није нам иманентан, стран нам је... и никад га и нећемо извршити... Ми који имамо велику и дугу традицију и богато историјско и животно искуство, усвојисмо, потпуно непотребно, начин размишљања тог такозваног ''развијеног света''.

 А у ствари су они - у транзицији! - У оној дубљој, правој, духовној, смисаоној, или како би њихови филозофи радије рекли – егзистенцијалној. Они траже, - и никако не проналазе.

 Јер они баш трагају за оним што наша традиција има... а што се у великој мери управо кроз Видовдан очитује и у Видовдану сабира. Али они то не препознају (''Ту се крије – погоди 'ди је''), па то презиру, и уче и нас да то презремо.

 А у том свом трагању за животном радошћу и смислом – јер за тим они трагају, (а у новцу то не нађоше, а при том од новца бахати посташе) – уопште не хају што праве ломове у људским заједницама и појединачно у многим душама. Тај ''развијени свет'' крадом, од нас преписује наше вредности, а нама – намеће своје ниске недуховне програме. И ми то прихватамо... као да смо без корена, без икакве традиције.

 Они трагајући само нагађају, а ми се поводимo за тим њиховим нагађањима. А већ имамо савршеније програме.

 И ето - шта је основ српске слоге и српске неслоге! Српска слога је могућа само у програмима заснованим на сопственој традицији, у поштовању сопствене аутентичности.

 Не стидимо се, стога, да Видовдан прогласимо за свој прави празник, српски, хришћански. У Њему је наш Програм!

 И не брините се за рад. Нека се за рад брину они који рекоше ''рад је створио човека'' ( а и на ту тривијалну мисао смо насели, па више не знамо правилно ни да радимо ни да празнујемо). У време Немањића, кад смо знали шта је рад а шта је празник, - далеко од тога да нисмо радили!... то никако, него смо знали праву меру - долазили су странци - да копају наше руднике, а држава нам била као из бајке.

 Међутим, немојмо се варати, па све очекивати од политичара. Напротив, сваки појединац треба да се потруди да оживи и поштује оно што већ има у себи као духовно наслеђе. Управо оно што ти ''развијени'' - ангажујући тимове социолога, антрополога, психолога - преписују од нас, препакују га, чак га и упросте и продају нам као изузетну вредност.

 Могло би нам се и то десити, да, ако наставимо овако, једног дана, увеземо из Америке, као откриће, сопствено свето Православље.

Д.Б.Лазар