Menu
Драган Марјановић: Србијанство и Косово

Драган Марјановић: Србијанство и Ко…

Како, гледано идејом срби...

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА О СРБИЈАНСТВУ

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА …

Појам „србијанство“ се ко...

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВО ЧУВАМО ?! (ИЛИ – МОЋ СИМБОЛА)

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВ…

Беше ли да је неко најављ...

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИКА ТВАРИ ИЛИ ЕВОЛУЦИЈА

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИК…

„И зато ће им Бог послати...

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Иван Гундулић, вредан 5...

Радован Дамјановић : Срби су најстарији народ и лингвистика то доказује!

Радован Дамјановић : Срби су најста…

Гост емисије "Интервју" б...

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ?

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ…

Времена су уистину тешка,...

666

666

Чудан, али врло јасан зна...

Весна Веизовић: Кад материја поједе дух у души остаје амбис или како гинемо у информацином рату

Весна Веизовић: Кад материја поједе…

Св. Пајсије Светогорац: „...

Ђорђе Ивковић: А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДОЧЕКАЛИ

Ђорђе Ивковић: А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДО…

Што виси капија? Где вам ...

Prev Next

Србијанство једини лек за болест југословенства

Србијанство једини лек за болест југословенства

Србијанство забрањена реч, србијанство једини лек за болест југословенства „као свесрпски народни полет и покрет, србијанство као жива сила опште народне и државне обнове, србијанство као носилац српског законског поретка и уставне народне владавине, србијанство као уносилац српског реда и српске светлости у тројствени видовдански, и доцнији југословенски мрак и неред, србијанство као свесрпски дух, као стара основа новог и будућег политичког преображаја, србијанство као недвосмислена национална мисао, као школа грађанске свести и дужности ..."

Велико завештање

Љубомир Мицић једини истински српски авангардиста умро је од последица глади јуна 1971, у током владавине авангарде радничке класе. И – ником се није продао!

Године 1940, Љубомир Мицић је стигао у Београд и покренуо часопис „Србијанство“, у коме је објавио „Манифест србијанства“, значајно и до данас непрочитано дело. Цветковићевско – мачековска (дакле, криптохрватска) цензура забранила је и часопис и манифест. У њему је, urbi et orbi, Мицић завештајно указао на србијанство једини лек за болест југословенства „као свесрпски народни полет и покрет, србијанство као жива сила опште народне и државне обнове, србијанство као носилац српског законског поретка и уставне народне владавине, србијанство као уносилац српског реда и српске светлости у тројствени видовдански, и доцнији југословенски мрак и неред, србијанство као свесрпски дух, као стара основа новог и будућег политичког преображаја, србијанство као недвосмислена национална мисао, као школа грађанске свести и дужности, србијанство као неумољив бранилац међуљуцке правде и српске државне мисли, једине у једној земљи, србијанство као најмоћнија брана против рушилачке поплаве разједињења, пошто ниједна здрава краљевина (монархија) не може да буде федеративна држава, србијанство као свемоћан лек против федералистичког, фашистичког и комунистичког месечарства, а политички носилац ове мешавине данас је повлашћено хрвацство, што одувек у српском народу значи туђинство, србијанство као српска самоодбрана, као коначни политички правац и облик, као једино праведно решење засновано на историској стварности, а изражено у великим духовним подвизима, у великим војничким победама, и у сувише великим жртвама српскога народа, србијанство као заштитник свих вера, поред српско-православне као државотворне и националне вере, или као разводник свих туђинских цркава од државе, србијанство као носилац опште народне воље, као бранилац свих сталежа, свих друштвених слојева, свих грађанских, али нерушилачких слобода, србијанство као једини пуноважни спољашњи чинилац и унутрашњи делотворац, као неумољиви господар свеукупне државне управе, односно чувар њене савршене исправности и чистоте, србијанство као штит против свачијег спољашњег притиска, као убојито копље против сваког унутрашњег и покрајинског надметања са Србијом, србијанством или Србима уопште, србијанство као непробојни оклоп од челика против сваковрсног насртања, под именом равноправности, на српску државну творевину, на њезине творце или претставнике, против вештачког стварања нових народности, против беспримерног лудовања Србомрзилаца, србијанство као народна жижа и државотворна матица свих балканских и свих средњоевропских Срба, такозваних Словена, србијанство као једини и најмоћнији чувар јединствености српског многоименог народа и његове савремене државне творевине, која је, од победе до данас, на мртвом колосеку само зато што није на српском колосеку, србијанство као извор и утока законодавне и увек одговорне управне власти, србијанство као врховни закон земаљски! Без србијанства се никада није могло, без србијанства сe ни данас не може! У то име, и во имја зенитизма: Сви Су Срби Србијанци!“

Основне тезе „Манифеста Србијанства“

Мицићева основна теза је:„У целој прошлости српској, србијанство је било најздравија основа моралног, друштвеног, просветног и општег уређења српског. И не само то: србијанство, вечни пламен српски, грејало је груди свију Срба увек једном ватром/…/србијанство је потстрекавало све Србе на најљуцкије самопрегоре, на највећа човечанска дела, на надљуцка јунаштва, на највитешкије подвиге. И кадгод је поклекло србијанство као политичка мисао и културни смисао, поклекао је и цео народ српски./…/Дакле, духовни домет србијанства одувек је био већи од домета српске политичке моћи. Зато, угасимо ли у грудима српским пламен србијанства, угасили смо једном великом народу пламен свих полета, угасили смо Србима чак и пламен живота. Јер, не заборавимо: србијанство је својом верском трпељивошћу (што уосталом значи и слабост, јер вековима бити у ставу искључиве самоодбране према борбеној, политичкој и непријатељској католичкој цркви: ecclesia militans, није никаква савремена а ни корисна врлина!), србијанство својим вансталешким друштвеним устројством, својом политичком вештином и слободоумном напредношћу, својим песничким и војничким генијем – а нарочито својом самородном народном владавином, друштвеном и политичком, било оном у прехришћанско доба или оном у краљ-Петровој Србији — не заборавимо да је то и такво србијанство, слободно и мушко, дало српски културни и национални печат целом Балкану. То и такво србијанство било је претеча и данашњем разнородном и разноименом „социализму“ у свету“.

По Мицићу, србијанство је свестрано и свебогато, не само култрурно, него и политички: „Узмимо, например, велико благо српског песничког генија, па васпитну школу српског породичног уређења, па старе српске задруге — то су јединствени староставни примери својствене друштвене заједнице, као и заједничке свести о прекој потреби међусрпског реда и узајамности, о потреби заједничке производње, о корисности најприродније размене и поделе земаљских добара. А све је то исконски српско, за чим толико теже тек данашњи људи, пошто су беспомоћно лутали кроз историју провлачећи се стрампутицама а не идући правим и својим путем. Дакле, кад ми изговарамо и пишемо реч: српски, за нас је то појам оног вечитог љуцког чији смо носиоци још увек ми ретки Срби — Срби као намушкији потомци „најстаријег од свих народа“, и „највећег народа на свету“, по речима једног од многих грчких писаца који су Србе готово увек називали Тривалима — то је оно велико и човечанско које прижељкује тек поратна, западна и источна Европа./…/“

Улога Србијанства је универзална. То значи, по Мицићу, да се мора родити Нова Србија, без обзира на мржњу инфериорних, од Еуропејаца до њихових имитатора, Хрвата „А нова Србија мора да васкрсне; већа и моћнија од Југославије, нова Србија мора да буде, створена због среће Балкана и радости Европе, у име човечанства и зенитизма ради“.

Основни проблем су Срби издајници и самопрезиратељи: „Да, презиру нас гори од нас, а ови су многобројни/…/Али то не би било тако тужно, а још мање је необично. Има нешто што је жалосније од тога: европски политички зеленаши и трговци туђим културама, увек су међу Србима налазили издајника историског као и културног српства. Налазили су међу нама многобројне савезнике и обожаваоце, васпитавали их у самопрезиру, а нарочито оне који себе баш зато и сматрају вишим бићима, и још више зато што се поје водом туђих каљуга, па макар им и најчистија српска вода испред куће текла. Међутим, узмимо само задругарски облик србијанства, старији од цар-Душанове Византије, зар је он могао да остане непознат србождеру Карлу Марксу, а устројство српског совјета Вождовог, зар је могао умаћи пажњи србољупца Лењина?…“

Основни патос Српства је патос слободе:„Укратко, где је Србин ту је и слобода. Зато, ни велика српска револуција из 1804, из које је никао један велики црвени божур, тојест језгро нове слободне српске државе, није била значајна само за Балкан: српска револуција имала је и свој европски значај. Али то признање вештачки је ускраћено и насилно јој одузето, као што је угушен и звук свецке славе њезине. Зашто је то урађено, и ко је то урадио, то нам је тек данас јасно и разумљиво. Исти витезови, исти непријатељи! Велика дела малих народа изазивају завист малих али и трајну мржњу великих народа. А српска револуција није била ни тренутна буна, ни пролазни излив огорчења. Није била ни планули гнев роба на свог властелина због неког женског питања, као што је то био случај са буном подалписких католичких кметова у Аустрији — тих бедних и, међу првима, однарођених огранака српског народа у крањско-гервацком загорју (мисли се на буну Матије Гупца, нап. В. Д.). Таквих буна, уосталом, бивало је безброј у феудалном свету. Јер, буна и револуција, то су две ствари. Јаз је међу њима велик и дубок. Али исто тако су и две ствари: стварна историја једног народа, и — рецимо — метафизичка историја једног назови-народа. Буна је често само псовка или само непромишљен испад, док је револуција увек промишљено дело, успело или неуспело“.

Вратимо се сами себи

Мицић, у доба Бановине Хрватске, узвикује:„Али, вратимо се сами себи! У деветнајстом веку, Српски Устанак беше најсветлија звезда на небу феудалне Европе. Та Српска Револуција беше прва истинска народна револуција у свету. И та, баш та и таква револуција — а она је трајала цео прошли век, и то на целом пространству наше данашње државе! — та иста револуција још ни данас није завршена. Српска револуција је трајно збивање баш зато што је и непријатељски притисак на српски народ остао трајан и непромењен. Он је и увећао своју моћ већ самом чињеницом што се налази данас у границама његове државе, повлашћен и мажен, док је све до јуче био extra muros, заједно са својим туђинским и духовним поглаваром. Зато ће узнемирено српско збивање остати револуционарно све дотле, док савремено и ново србијанство не буде остварено и задовољено, србијанство коме су мрачне силе потсекле крила и пресекле дах, србијанство које су лупежи и насилници, од 1918. до данас, спречавали да се изрази и обликује у свом пуном и светлоносном историском објављењу и посланству. Унутрашњи немир српски бујаће све дотле, док се чисто србијанство не истргне из клешта свих оних који врше злочино насиље над њим, који га вештачки и силом скрећу са правог пута победничког хода његовог, док помрачено србијанство не васкрсне као преображенско сунце на небу, док не стигне на своју пропуштену мету, док не отскочи у свој блистави зенит“.

Мицић је подсећао и на значење српског језика:„Без србијанства се никад није могло, без србијанства се ни данас не може! Где је живео језик српски, живело је и србијанство. Живело је у мислима и делима највећих српских умова, живело је у песми и плачу српских цркава и свештеника, српских пастира и четника, живело је у делима Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, Павла Соларића и Герасима Зелића, Светозара Марковића и Стојана Новаковлћа, Илије Гарашанина и Николе Пашића, Светозара Милетића и Јаше Томића, Јована Цвијића и Јована Скерлића… изражено је у гусларској песми Филипа Вишњића све оно што није смео слободно да мисли Рођо Бошковић у језуицком оделу, живело je србијанство у песништву свих старих Дубровчана, нарочито Гундулића, затим Његоша и, Јакшића, Радичевића и Мажуранића-Симића, Качић- Миошића и Прерадовића, Симе Милутиновића и Змај-Јове Јовановића, Рељковића и Николе Томашевића-Томазеа, Лазе Костића и Ивана Цанкара, Алексе Шантића и Ива Војновића… сви су се они напајали србијанством, а поред њих и безброј других, од давнина до данашњих дана, од Саве Немањића до Љубомира Мицића. Једни из велике љубави према србијанству као истини, правди и лепоти, други са задњим намерама — да опљачкају српско културно благо, да поробе српско историско богацство, како би имали из чега да „сочине“ пред незналицама и „пред Европом“ неку бедну националну кућицу од карата, тојест умишљену и штампаним словима остварену „индивидуалност““.

Велики зенитиста видео је у чему је опасност од Хрвата, поготово од покушаја некаквог „споразумевања“ са њима:„Доиста, тешко је отмено се такмичити са бесно настројеним скоројевићима и свесним фалсификаторима културних и историских збивања. А онима што мисле да су и крв изменили када cу вером кренули, данашњи муслимани, католици, или унијати, ми им уопште и не смемо да допустимо да се такмиче са нама. Због народне издаје њихових предака, због усађене мржње њихових потомака, они нису ни достојни било какве равноправности са Србима старинцима, победницима и коленовићима. Зато је и немогуће споразумети се са људима који кроз „споразум“ траже увек и само туђе јер својега немају, који у „споразуму“ траже српски пораз, и који се убише доказујући да ватра гори кад киша пада. А најтеже је братимити се са месечарима што шетају по крововима дерући се да су поробљени баш од оног света који им је све дао, и који се мирно одмара после тешког и напорног општенародног дела. А ти месечари, као и сви њихови помагачи, блажено су несвесни свога злочина, као и свега што је са њим у вези. У месечарском стању, са кровова својих кућа, они, свестрани голаћи, издајнички помагани од стране извесних шумадиских поштењака и глупака, пред цео свет износе нека своја измишљена права и безличне самосвојности, износе своје умишљене моћи и криумчарена дела, величају неки свој метафизички народ, неку своју фантастичну историју, неку своју апстрактну државу и државност. У то име, болесни месечари позивају цео свет у крсташки рат против природне али на свеопшту жалост нигде изражене српске превласти, просто урличу против Србије која је сама себе живу закопала, боре се путем школе и крчме, а нарочито путем државне управе против србијанства које најмање постоји, јер је српском самоиздајничком вољом свуда и насилно угушено./…/ Зато, отворите добро очи, успавани и обманути: Срби! Од поспаности једног народа до његовог пораза није далек пут. Похитајмо да опашемо границе своје државе и отаџбине обручем србијанства, запнимо да је учинимо тврђом од сваке тврђаве, похрлимо да је заштитимо живим зидом неустрашиве омладине српске. Прегнимо да претворимо и све завичаје српске у непобедиве куле свију Срба — јер сви су Срби Србијанци! Пожуримо да унутрашњост српских недељивих земаља преобразимо у богате њиве правде љуцке и достојанства српског, да створимо најплодније оранице жита, хлеба и слободе за све оне који су их достојни, да обрадимо све расаднике културног, привредног као и политичког србијанства. Очистимо сав коров са земље српске, омогућимо најзад да на свим пољима првенствено ору српски једногласно, одлучно и громко, да отпевамо опело ревизионистичком, отимачком, пљачкашком, уцењивачком, неморалном и туђинском, тојест аустро-ватиканском по духу, а само по имену — „хрвацком питању“. А ви, што укаљасте част и име српско, ви издајице српства-србијанства, вама из свију политичких странака поручујемо: престаните да им кадите и служите ако вам је мила на рамену глава! За ту ситну услугу ми вам обећавамо да ћемо вас по заслузи богато наградити, а верујте, бићемо и благородни према свом унутрашњем али укроћеном ненријатељу. Чак бићемо му и благодарни, опходићемо се према вашим миљеницима отприлике као и Турци према својим лудацима. Та множина непријатеља и јакост непријатељске мржње мерило је српске моћи и величине. Најзад, тешко вуку за ким пси не лају, или: бедан је онај кога нико не мрзи — а нико не мрзи Хрвате!“

Мицићева порука је била:„Дајмо цару царево, а Србину Србиново: потпуну безбедност и поштовање личности, културну предност и политичку слободу, неограничену слободу мисли- и србовања. Укратко, слободан српски народ у слободној и српској држави од Охрида до Триглава, а у својој држави — свесрпско србијанство. Најзад, признајте и сами: после најкрвавије победе у свецкој историји, доста смо се борили и за неузвраћену „брацку“ љубав, а још више за туђу лудост и туђинску корист — о горка судбино српска! — обоје нам донеше као награду најцрње понижење и унутрашње ропство: културно и политичко, духовно и морално. А ми ретки Срби што смо одавно у мрак прогнани, ми смо били гурнути у провалију само зато да не бранимо српску истину, да не ширимо светлост и дух српски… ми окорели Срби што никада не издасмо имена српског, ми све можемо трпети сем големе неправде и издаје, сем наметнутог ропства и мрака народу српском — па било све то чак и последица нечије превелике љубави за недостојног, по имену брата, по делу небрата, али одувек горег од сваког туђина!“

Хоћемо ли, најзад, послушати јуродивог српског зенитисту и Барбарогенија, који је био у праву више од свих српских академских пренемагала спремних да се поклоне „курви Европи“ и „преузвишеној госпођи Politura, Imitacia de Kultura“, чије је седиште онда, као и данас, у Загребу?

Ако не видимо српско сунце у зениту, тумараћемо, и даље, по европској поноћи. А Мицић нас је на време упозорио.

(скраћена верзија)

Владимир Димитријевић

# catenamundi

# Србијанство веће и светије од Србства - Србијански глас   

Poslednji put izmenjenoпонедељак, 27 јануар 2014 18:28
nazad na vrh
Irish bookie Coral cbetting.co.uk location at United Kingdom

Категорије

Линкови

Локалне вести

Алати

О нама

Пратите нас

List with onlain bookmakersGBETTING