Menu
Драган Марјановић: Србијанство и Косово

Драган Марјановић: Србијанство и Ко…

Како, гледано идејом срби...

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА О СРБИЈАНСТВУ

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА …

Појам „србијанство“ се ко...

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВО ЧУВАМО ?! (ИЛИ – МОЋ СИМБОЛА)

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВ…

Беше ли да је неко најављ...

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИКА ТВАРИ ИЛИ ЕВОЛУЦИЈА

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИК…

„И зато ће им Бог послати...

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Иван Гундулић, вредан 5...

Радован Дамјановић : Срби су најстарији народ и лингвистика то доказује!

Радован Дамјановић : Срби су најста…

Гост емисије "Интервју" б...

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ?

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ…

Времена су уистину тешка,...

666

666

Чудан, али врло јасан зна...

Весна Веизовић: Кад материја поједе дух у души остаје амбис или како гинемо у информацином рату

Весна Веизовић: Кад материја поједе…

Св. Пајсије Светогорац: „...

Ђорђе Ивковић: А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДОЧЕКАЛИ

Ђорђе Ивковић: А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДО…

Што виси капија? Где вам ...

Prev Next

Судбине (57)

Владимир ФРОЛОВ: Загонетка Дијане „швабице“

Када 28.маја 1945.године, двојица официра ОЗН-е за град Загреб службено посете Дијану Будисављевић рођену Обексер, почеће загонетка, нерешена већ пуних 70 година.

Opširnije...

Савезници су бомбардовали Београд на Ускрс 1944. године

На Ускрс, 16. априла 1944. године, савезници су почели једно од најтежих бомбардовања Београда у Другом светском рату, које је настављено и сутрадан. По једним изворима разлог напада је био у томе што због лошег времена амерички бомбардери нису могли да гађају циљеве у Мађарској и Румунији, које су иначе током марта и априла бомбардовали, те су свој товар изручили на резервни циљ, што је био Београд, будући да са бомбама нису могли да слете. По другој верзији наводи се да је ово бомбардовање било извршено по налогу Јосипа Броза и Коче Поповића.

Opširnije...

Драгослав Бокан: Један од најстрашнијих докумената ЗАСЛУЖЕНЕ ПРОПАСТИ СРПСКО-ЈУГОСЛОВЕНСКЕ „ДРЖАВЕ“!

Колико је била држава сведочи, у мало речи, овај језиво-болни, неподношљив-за-видети потпис.

Милунка Савић се бори да у управи Банке где ради као чистачица поправи свој ионако бедни статус. И потписује се као „НАДНИЧАРКА, витез Карађорђеве звезде и Легије части“!

Opširnije...

О комплексу концентрационих логора Госпић - Јадовно - Паг (ВИДЕО)

Овај комплекс концентрационих логора, познат и под називом Госпићка група логора (Госпић, Јадовно, Паг), у који се са читавог простора НДХ допремају Срби и Јевреји ради уништења, уз сарадњу државних, војних, полицијских, партијских органа, формиран је од стране државног органа - полицијске управе. То је био први организовани ликвидациони комплекс логора намјењен искључиво за уништење читавих националних, вјерских, расних и етничких група Ови логори нису имали, као неки каснији, нити одредницу "радни". Били су искључиво у функцији уништења. Они су формирани и обавили већи дио своје функције и прије било каквог отпора "нелојалног" становништва, што је очигледна потврда намјере да се униште одређене етничке или вјерске заједнице, што и представља битан елеменат из дефиниције геноцида.

Opširnije...

ИСПОВЕСТ ИТАЛИЈАНСКОГ ГЕНЕРАЛА (пажња -текст је изузетно потресан)

Генерал Александрo Лузанo пише Мусолинију:

Драги Дуче

Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.

Opširnije...

Драгољуб Дража Михаиловић

Пресуда Врховног суда ФНРЈ у делу који се односи на Михаиловића проглашена je ништавном као и да су ништавне све њене правне последице, па и оне које се односе на имовину.“Драгољуб Михаиловић сматра се неосуђиваним“.

Opširnije...

Генерал Михаиловић Херој и Казна (ВИДЕО)

Пре неколико дана на националној телевизији ртс 2 приказан је први објективан филм о ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу. Овај филм у многим сегментима шокантан и емотиван, показује у каквим ратним играма и заверама је покушао да брани и одбрани свој народ ђенерал Михаиловић.

Opširnije...

Драгослав Бокан: Анти-бајка

1861. године, у Кубану, у козачкој породици, рођен је Григорије Иванович Максимов (отац му је био "чтец" у локалној православној цркви). 
Малишан је васпитаван по вековним козачким законима и обичајима и његов сан је био да постане царски гардијски официр, да буде још једна жива карика породице Максимов у вековном челичном руском ратничком низу...

И текле су године...

Несуђени официр Григорије је доживео преображење и почео је да се бори са злом у другој униформи од оне у дечаштву сањане - у црној одори руског монаха и свештеника (боја ове строге униформе Христових војника симболизовала је свесно и добровољно одрицање од свих животних задовољстава и свега чулног, свакодневног, опуштено-веселог, индивидуалног, шареног и раскалашног)... 
Завршио је чувену Кијевску духовну академију и временом (замонашен је 1909) постао викарни владика, прво Донске (као владика Аксајски), затим Јекатеринославске и Новомосковске епархије. А у међувремену је био и ректор Саратовске богословије...

А онда је дошла крвава Револуција. 
Царство је затресено из темеља. 
Почела је борба за душу руског народа.
Светачке мошти највећих руских духовника су бацане псима, иконе су паљене, фреске гребане, црквена звона ломљена, древни манастири рушени, свештеници језиво мучени и немилосрдно убијани, а верници страшним претњама терани да скрнаве светиње и исмевају Христа. 
Исто то се дешавало и у свим другим областима и слојевима руског друштва.
Била је то оживљена Апокалипса, проба за коначни Смак Света... 
Ипак, нису се сви предавали, нити срамно одбацили Христове и царске Завете. Била је то борба на живот и смрт између Руса и револуционара, "белих" и "црвених". 
Улог је био највећи могући: судбина "руске идеје" и правац којим ће руски народ ићи ка будућности у двадесетом веку...

Борећи се - крстом, молитвом и ватреним проповедима - са безбожницима, јеромонах Гермоген (некадашњи Григорије) се, са трупама "белих" генерала, повукао на југ, у Новочеркаск. Био је исповедник чувене Донске козачке дивизије, козачки архипастир читаве Донске војске и обновитељ скоро заборављене црквено-народне традиције "крстоносног хода"...

А био је, отприлике, мојих година, када је јавно и пред очима окупљених верника одржао ритуал директног проклињања бољшевичке власти револуционарних "Совјета". 
Анатему је, те 1917. године, бацио на све борце против руског цара и Царства, као и на сав заблудели народ који их је подржавао и помагао. А све то је обављено у цркви, над телима у борби побијених хероја контра-револуционарног козачког атамана Каледина (која су постављена пред иконостасом), у атмосфери жалосног ишчекивања коначне пропасти царистичке "беле" војске...

Фебруара 1918. "црвени" козаци хапсе свог истородног а немилосрдног противника, епископа Гермогена Максимова и неким чудом га осуђују само (не заборавимо, било је то "време смрти") на пет година робије. 
Након једне издржане године, нескривено антикомунистички оријентисани архијереј бежи из затвора и у марту 1920. заувек напушта разрушену, запаљену и демонски преображену Русију.

Одлази прво на Свету Гору, у руски манастир Светог Пантелејмона (место где је, 1191, млади српски принц Растко Немањић постао монах Сава), а затим, одлази на Кипар и Египат (по важним пословима у служби руских емиграната), а у априлу 1922. године долази у Краљевину Југославију, последње уточиште многих руских породица, официра, свештеника, професора, уметника, министара, државних службеника, архитеката...

Прикључује се сремско-карловачком Синоду Руске Заграничне Православне Цркве, под вођством његовог вршњака Антонија Храповицког, сигурно најзначајнијег и најутицајнијег руског митрополита (несуђеног патријарха, када је, у децембру 1917, "апостолским жребом" од три кандидата изабран Тихон Бељавин, са много мање гласова од њега). Некадашњи Митрополит кијевски и галицки Антоније је био жестоки и отворени антикомуниста и монархиста, чврстих идеолошких ставова и гледишта и зато је од свих "белих" снага једногласно прихваћен као први човек изгнане руске Цркве.
Иначе је Антоније књижевним историчарима био познат и као живи узор (из времена своје младости) за романтични лик Аљоше Карамазова у "Браћи Карамазовима" Фјодора Михајловича Достојевског. Био је он истински живописна и чудесно сложена личност, типичан представник једне овакве епохе...

А владика Гермоген, главни јунак наше приче, наставља са својим активностима и, као један од оснивача контра-револуционарног "Братства руске правде", покушава да изазове народни устанак, генерални штрајк и велику побуну у Совјетском Савезу. 
Из југословенске Краљевине се у идеолошки окупирану Русију шаљу млади "белогардејски" борци, активисти и агитатори (совјетске власти ће их називати "терористима"), а важан део ове организације је био управо овај жустри епископ (од 1935. године - архиепископ) донског козачког порекла, стални члан (дуже од две деценије) Светог Архијерејског Синода Заграничне Православне Руске Цркве (где је представљао руско свештенство са Далеког Истока)...

У нашој земљи је служио у манастирима Раваници и Раковцу, а у зрелим годинама је, већ као архиепископ, постао духовник фрушкогорског манастира Хопово у коме је молитвено боравило бројно сестринство руских монахиња, пресељених из (по школи црквеног појања чувеног) Леснинског манастира. 
Ту, у вероватно најзначајнијем манастиру Сремске епархије (која се називала и Хоповском) налазиле су се и мошти Светог Теодора Тирона, а баш овде се замонашио и млади Димитрије Обрадовић добивши калуђерско име Доситеј)...
Затим се преселио у манастир Гргетег, где је нашао своју мирну луку. Одатле је, рецимо, ишао у Београд, на прославу 50-годишњице своје архијерејске службе, на свечаности којој је председавао нико други до српски патријарх Варнава Росић (иначе руски ђак), где је Гермоген добио и црквени орден Српске Бравославне Цркве...

Изгледало је да се ипак назире спокојни завршетак једног бурног животног пута доследног и упорног бранитеља руског црквеног поретка и руске идеје.

Али, није било тако.

Сада "у игру" улази и сам ђаво, а лична Григоријева/Гермогенова авантура постаје незаустављиво срљање у пропаст.

У мају 1942. године, на лични позив усташког поглавника Павелића, остарели и болесни (али још несмирени) Гермоген - уплашен за свој живот (по сведочењу Дејана Медаковића, који се сећа у Сремским Карловцима ухапшеног старог руског монаха Гермогена, који је дрхтао од страха пред усташком камом) и, истовремено, идеолошки надражен отвореним и доследним антикомунистичким ставовима нове власти у Независној Држави Хрватској - пристаје да преузме руковођење пакленом "Хрватском православном црквом", најстрашнијим обликом отворене издаје свих постојећих хришћанских идеја и завета. 
Ставља се на располагање усташком режиму и постаје близак и присан сарадник Анте Павелића, Андрије Артуковића, Мила Будака, Славка и Диде Кватерника... и других чудовишта ове вампирске државне творевине. 
Седа на луциферијански трон исмевачког и само презира достојног фалсификата некакве "православне цркве".

Дан "посвећења" Гермогена Максимова на нови положај, под белом митрополитском "паном" био је 7. јун 1942. године, када је на квази-литургији у загребачком православном храму на Прерадовићевом тргу гостовала читава клика највиших усташких функционера (на челу са министром правосуђа и богоштовља Јозом Думанџићем, председником Хрватског државног сабора Марком Дошеном и загребачким градоначелником Иваном Вернером). Наравно, најважнији део владе НДХ се није удостојио да присуствује овом својеврсном српско-руском "позоришту у кући". То је њима било "испод части"...

А у том тренутку, не заборавимо, већ су усташки зликовци сатански понижавали, садистички мучили и на крају убили једног српског митрополита (Петра Зимоњића), двојицу епископа (горње-карловачког Саву и бањалучког Платона; уз загребачког митрополита Доситеја и захумско-херцеговачког владику Николаја, који су убрзо умрли од последица најстрашнијих усташких батинања и нељудског малтретирања), преко две стотине наших свештеника и монаха, на десетине хиљада (а ускоро и на стотине хиљада) људи, жена и деце - кривих само зато што су били православни Срби...
У часу када је Гермоген пристао да своју душу уложи у пакт са Павелићем и његовим крволочним слугама постојао је, у оквиру владе НДХ, и посебан "Уред за рушење православних цркава" (током трајања ове државне творевине је срушено, комплетно девастирано и оскрнављено скоро 300 православних цркава)...

Како исповеда у разговору са историчарем Владимиром Мајевским (налазећи се у "кућном притвору" у Хопову, крајем 1941. године), "на смрт престрављени" архиепископ Гермоген отворено каже: 
"Да что в этом особенного? 
Вопрос ещё не решён, хотя предложение было… 
Человек я старый, мне больше 80 лет и хочется покоя, удобств… 
А здесь, кто мне поможет, кто позаботится обо мне и кому я нужен? 
Tам я получу квартиру, автомобиль, перевезу сына..." 
„Па, шта је ту нарочито? ... 
То питање још није коначно решено, иако - јесте, предложили су ми... 
Ја сам стар човек, имам више од 80 година, желим мир и конфор... 
А овде – ко ће ми помоћи, ко ће се бринути о мени, а и коме сам потребан? Тамо ћу добити стан, ауто, моћи ћу да доведем и сина...“

Почиње последње поглавље у животу палог руског духовника, једног од сигурно највећих издајника у историји руске и српске православне Цркве.

Постаје гори од свих својих бољшевичких противника, у директној служби овоземаљском злу.

Наравно, бива одмах избачен из редова Руске Заграничне Цркве и с правом осуђен од стране Српске православне цркве (која је великодушно пружила братско уточиште свом руском сабрату по вери).

Петар Лазић (први председник "Црквене општине" такозване "ХПЦ"), Васо Шурлан (први "свештенослужитељ ХПЦ" у загребачкој цркви Преображења Христовог), Милош Обркнежевић (аутор "Устава ХПЦ" и лични секретар митрополита Гермогена; Србин пореклом, али, по сопственом избору, екстремни хрватски националиста; иначе рођени Београђанин и предратни правни саветник СПЦ у Сремским Карловцима), јеромонах Платон, Душан Јакић, Цвјетан Поповић, Теодор Вукадиновић, Петар Попов, Јоца Цвијановић, Ђуро Јукић, Доситеј Теодоровић, Севастијан Перић, Мирон Федерер, Амвросије Веселиновић, Рафаило Станивуковић, Петар Стефановић, Ристо Бабуновић, Цвијетин Шовић, Павле Козарски, Богдан Поповић, Венијамин Радосављевић, Емилијан Шиматовић, Љубомир Свртилић, Спиридон Мифкић... имена су ових Павелићевих Срба, који су, уз саслужење већег броја руских антикомуниста - монаха и свештеника (Серафим Кубчевски, Венијамин Павловски, Алексеј Борисов, Евгениј Јаржемски, Александар Волковски, Анатолиј Парадијев, Василије Јурченко, Иван Мрачковски, Евгеније Погорецки, Михаил Милоградски, Николај Семченко, Сергије Селивановски...), учествовали у стварању ове наказне псеудо-црквене институције (која као да је настала у Нероново време, а не у двадесетом веку). 
Они су се, на своју вечну срамоту, на свакој "служби Божијој" свесрдно молили "за здравље поглавника Павелића" и "за спас Независне Државе Хрватске".

Све што се даље догађало није тако занимљиво.

Доласком партизана у Загреб прекинута је "делатност" ове бизарне псеудо-религијске институције, а несрећни Гермоген Ивановић Максимов је отпутовао право у пакао 26. јуна 1945. године (тада је стрељан, заједно са усташким злочинцима).

Страшна и језива је ова анти-бајка, са неизбежним крајем. Није лоше да је знамо, да се не бисмо олако заваравали илузијом о демонском комунизму и збавитељском антикомунизму.

Није то баш било тако као што се на први поглед може учинити неискусном и превише острашћеном оку.

Судбина малог Григорија из Донске области то најбоље илуструје.

Толико труда у борби са злом, да би на самом крају животне трке овај козачки син пао у амбис својих страхова и заблуда и онда, очас посла, постао гори од свих оних над чијим се неделима згражао читавог живота.

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed
Irish bookie Coral cbetting.co.uk location at United Kingdom

Категорије

Линкови

Локалне вести

Алати

О нама

Пратите нас

List with onlain bookmakersGBETTING