Menu
СВЕТИ САВА

СВЕТИ САВА

СВЕТИ САВА   Ко се...

Драган Марјановић: Србијанство и Косово

Драган Марјановић: Србијанство и Ко…

Како, гледано идејом срби...

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА О СРБИЈАНСТВУ

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА …

Појам „србијанство“ се ко...

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВО ЧУВАМО ?! (ИЛИ – МОЋ СИМБОЛА)

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВ…

Беше ли да је неко најављ...

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИКА ТВАРИ ИЛИ ЕВОЛУЦИЈА

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИК…

„И зато ће им Бог послати...

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Иван Гундулић, вредан 5...

Радован Дамјановић : Срби су најстарији народ и лингвистика то доказује!

Радован Дамјановић : Срби су најста…

Гост емисије "Интервју" б...

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ?

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ…

Времена су уистину тешка,...

666

666

Чудан, али врло јасан зна...

Весна Веизовић: Кад материја поједе дух у души остаје амбис или како гинемо у информацином рату

Весна Веизовић: Кад материја поједе…

Св. Пајсије Светогорац: „...

Prev Next

NA DANAŠNJI DAN,KRVAVI VASKRS 1944.

Na neeksplodiranim savezničkim bombama koje su 16. i 17. aprila 1944. u operaciji "Nedelja pacova" razorile Beograd pisalo je "Srećan Uskrs"

 

Istorija je, kažu, majka svih nauka?! Ali, mnogi, a posebno mi, Srbi, ili ne znamo svoju istoriju ili su je dugo skrivali opd nas, pa nam danas, u doba novog svetskog poretka i opšte globalizacije činjenice, možda nisu ni važne!
Mnogi urednici štampanih medija čak su pobornici ideje da u tekstovima ne bi trebalo insistirati na činjenicama, pogotovo bolnim, jer one, činjenice, opterećuju čitaoce i kvare im obećano svetlo na kraju tunela...
Osvanuo je 16. april 1944. godine. Veliki hrišćanski pravoslavni praznik, dan Hristovog vaskrsenja.
Beograd, namučen, razoren i iskrvavljen tokom prethodne tri ratne godine i nacističke okupacije, pokušao je da, makar na tren, zaboravi strahote i golgotu kroz koju je prošao.
I kroz koju još prolazi.
I danas!
Sve beogradske crkve, tog Uskrsa 1944, bile su prepune, na ulicama je bilo življe nego bilo kog drugog dana okupacije. Cele porodice pošle su u kućne posete svojim rođacima i prijateljima, svojim bližnjima.
Želeli su da toga dana, makar na momenat sebi priušte iluziju radosti i normalnog života, da u vedrom raspoloženju proslave Uskrs, i očekivani, skorašnji kraj rata.
Nekako u to vreme, u Beograd stiže vest o „savezničkom“ bombardovanju Niša. Iako zbog toga potišteni i zabrinuti, Beograđani nisu hteli da veruju da se to isto može desiti i njihovom gradu. U tu mračnu mogućnost nisu poverovali ni kada je dat prvi znak za vazdušnu uzbunu. Mnogi su se sklonili, ali su se ubrzo po prestanku uzbune i vratili, te su ulice opet oživele.
I, nebom su „zaplovili“ prvi angloamerički bombarderi, a Beograđani su ih radoznalo gledali, ne sluteći pakao koji će ih uskoro zadesiti.
Ubrzo, nebo nad Beogradom je bilo iskidano letovima teških bombardera, ukupno ih je bilo 600. Počeo je pravi inferno.
Ako neko i nije znao kako je u paklu, onda je to da uživo gleda, čuje i na ulicama Beograda osetio.
Ako je preživeo!
A u Beogradu:
porušene su, ili oštećene pre svega bolnice. U krugu Opšte državne bolnice najviše je stradalo Dečije unutrašnje odeljenje. I u tako strašnim uslovima, lekari su nastavili sa radom. Nisu imali gde nisu imali druge.
U Glavnoj vojnoj bolnici pogođeno je Rendgenološko i Zubno odeljenje, a bilo je i mrtvih. Žrtve su bili bolesnici i bolničko osoblje. Na Duševnu bolnicu palo je više razornih bombi. Nastradala je i Bolnica za zarazne bolesti, amfiteatar Patološkog instituta i Centralni higijenski zavod.
Ortopedski zavod sa bolnicom i Invalidsko odeljenje potpuno su uništeni...Demoliran je Državni dom za mušku decu, Državni dom za žensku decu i Dom slepih. Škola za nudilje je srušena i poginule su dve sestre. Berza rada je teško oštećena, kao i Glavni ured za osiguranje radnika.
Dom Srpske zajednice rada dobio je direktan pogodak.
Iako su bile teško oštećene, sve ustanove, izuzev onih srušenih, nastavile su da rade, a mnoge uopšte nisu ni prekidale pod bombama. Primer tome su davale Opšta državna bolnica, Glavna vojna bolnica, Bolnica za duševne bolesti i Bolnica za zarazne bolesti, koja je pod vatrom uspela da evakuiše najteže bolesnike. Veliko požrtvovanje je pokazalo Materinsko udruženje.
Sve ostale ustanove su nastavile svoj rad, iako, ali nažalost, ne u svojim prostorima.
Stradalo je pored bolnica, nekoliko galerija, biblioteka, muzičkih škola, bioskopi na Terazijama, Srpsko narodno pozorište, Centar za humor, izdavačka preduzeća, nekoliko mlinova...
Srušene su Terazije, oštećeni svi mostovi na Savi i Dunavu. Prah i pepeo je pokrio Beograd: od ulica Krunske, Francuske, Niške, Stiške, Miletine, Rimske, Zvečanske, Kraljice Natalije, do Hadži-đerine i Nemanjine...
Razorne „prijateljske savezničke“ bombe pogodile su glavnu Železničku stanicu, te železničke stanice u Topčideru i Rakovici. Pogodili su i palatu „Albanija“, Poštu broj 2, fabriku štofova Vlade Mitića na Karaburmi, Tehnički fakultet, Studentski dom, pivaru đorđa Vajferta...
Beograd je bio obogaljen, razoren više nego 6. aprila 1941, a nemački vojni objekti, koji su navodno bili cilj: ostali su netaknuti!!
Život je izgubilo više od 2.000 ljudi, mahom žene i deca. Teže ili lakše ranjenih Beograđana bilo je preko 5.000.
Međutim, kao i sva velika nedela - Krvavi beogradski Uskrs 1944. godine ima svoju ružnu, tužnu i dugo skrivanu predistoriju.
Sve je počelo besomučnim angloameričkim bombardovanjem Niša 20. oktobra 1943. godine, a okončano 18. septembra 1944.
Bila je sreda, 20. oktobar 1943. godine, 13 časova i 3 minuta. Nebo nad Nišom je proključalo od zaglušujućih motora teških bombardera u niskom letu.
Pomešanih osećanja, između straha i nade, Nišlije s nevericom gledaju u nebo...iz neverice ih u stvarnost vraćaju potmule, ubitačne eksplozije aviobombi teških do 500 kg, koje se čuju sa svih strana. Gusta prašina prekriva ceo grad... A pored prašine i težak zadah visoko eksplozivnog baruta i smrti. Čuju se vapaji ranjenih i bespomoćnih sa svih strana... Najviše iz najsiromašnijih delova grada smeštenih oko Železničke stanice: iz Šumadijske, Drinske, Prizrenske, Kajmakčalanske, Gvozdene, Banjalučke ulice... Mrtvi se broje na hiljade!
Ranjenih mnogo više.
Nemački vojni gubici?
Ne postoje!
Pored Niša, koji su razarali čak 15 puta, Beograd 11 puta, Englezi i Amerikanci masakrirali su i gotovo sve veće gradove po Srbiji i Crnoj Gori:
Kraljevo su bombardovali 6 puta, Podgoricu, Zemun i Alibunar 4 puta, Novi Sad 3 puta, Smederevo, Nikšić, Ćupriju i Popovac kod Paraćina po 2 puta.
Na njihovoj meti našli su se i bespomoćni civili Sremske Mitrovice, Rume, Bečkereka, Kruševca, Peći, Kragujevca, Kovina, Pančeva, Velike Plane, Bijelog Polja, Prijepolja, Kuršumlije, Prokuplja, Vučja, Lebana, Grdelice, Raške, Stalaća, Mitrovice, Prištine...
Postavlja se pitanje: KO i ZAŠTO je naredio bombardovanje gradova Srbije i Crne Gore kad se kraj nemačke ratne mašine već „osećao“ u vazduhu?
Šta je (bio) pravi cilj ovako strašnih razaranja naših gradova?
Ko je napravio scenario klasične terorističke invazije Engleza i Amerikanaca na Srbiju i Crnu Goru ‘43. i ‘44.godine?
Ko je i zašto tvrdio više od 50 godina da Tito i njegov Vrhovni štab nisu imali nikakve veze sa masakriranjem srpskih civila?
Zašto nikada nisu popisane žrtve ovakvih bestijalnih bombardovanja?
Zbog čega su žrtve civila bile više od 300 puta veće od nemačkih okupatora?
Kako, i uz čiju asistenciju su Englezi i Amerikanci organizovali akciju „Nedelju pacova“ u Srbiji?
Misterija kojom je ova akcija Engleza i Amerikanaca bila obavijena, polako se razotkriva. Ključne karike ove velike enigme, koje su bile zamagljene, dobijaju svoje likove.
Ko je operaciju zahtevao, a ko je izvodio?!
Sve je to činjeno pod izgovorom isterivanja Nemaca iz Srbije i Crne Gore. Ali pravi motiv je i dalje skriven - bar je bio do sada!
Zašto su naši „saveznici“ ove operacije izvodili na „poseban način“?
Zašto su Srbiju i Crnu Goru zasipali tepih-bombama?
Zašto su nad našim gradovima uvežbavali ono što će kasnije široko primenjivati nad gradovima - bastionima nacizma u Hitlerovoj Nemačkoj: Berlinom, Bremenom, Hamburgom?
Zašto se ova teroristička kanonada sistematski produžavala skoro godinu dana, a od samog početka se znalo da Nemci u Srbiji i Crnoj Gori nemaju gotovo nikakve gubitke, a da su prave posledice desetinu hiljada mrtvih srpskih civila, razorenih domaćinstava, bolnica, škola, infrastruktura gardova?
Krajem novembra 1943. godine, u Jajcu, Tito je na predlog svojih saradnika iz Slovenije predložen i proglašen za maršala.
Dva meseca kasnije, 5. februara 1944. godine, on će svojim saradnicima u Srbiji poslati depešu koja će (možda) dati odgovor na sva prethodno postavljena pitanja i nedoumice.
Tito ovom depešom, svoje saborce u Srbiji obaveštava da im u specijalnu misiju šalje engleskog majora Džonija Hanikera, člana britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu NOVJ:
„Sve vaše želje u pogledu pomoći savezničkog vazduhoplovstva, on će dostavljati Savezničkoj misiji pri Vrhovnom štabu NOVJ. Vrhovni štab će pak ODLUČITI da li će predloženi cilj biti bombardovan“.
Dakle, bombardovanje svih gradova Srbije i Crne Gore, bilo je, ako depeša nije lažna, a niko je nije do danas osporio?!) u režiji Vrhovnog Štaba NOVJ, dakle i Josipa Broza i njegovih najbližih saradnika.
To je krajem jula 1944. godine otkrio i Edvard Kardelj, u pismu u kom piše:
„Dogovarajte se sa Englezima o saradnji njihove taktičke avijacije u vašim akcijama (mitraljiranje kolona, manja bombardovanja na frontu itd.) Oni na takav način sarađuju u celoj Jugoslaviji. BOMBARDOVANJA GRADOVA I UOPŠTE VEĆA BOMBARDOVANJA ODOBRAVA SAMO VRHOVNI ŠTAB“.
(Podvučeno ovako u originalu).
Dok su Englezi i Amerikanci, prema odluci Vrhovnog štaba i Broza lično, drugi put sejali smrt po Nišu, 30. marta 1944. godine Peko Dapčević šalje šifrovanu poruku i otvorenu želju svome vrhovnom komadantu:
„Treba tražiti da saveznici što prije bombarduju Nikšić“.
Nedelju dana kasnije, 7. i 8. aprila, Nikšić je sravnjen sa zemljom: u gradu koji je tada imao 5.000 stanovnika i 10.000 izbeglica, nastao je pravi pakao. Sutradan, 9.aprila oglasio se Radio London:
„Prilikom napada britanskih „velingtona“ na Nikšić, bačene su na razne objekte blok bombe od 2.000 kg. Porušeno je ili oštećeno pola varoši. Nikšić je bombardovan na traženje maršala Tita.“
Šest dana kasnije, 15. aprila, na Veliku subotu, engleski i američki bombarderi su po nalogu Broza opet bombardovali Niš.
Beograd je bio obogaljen: živote je izgubilo preko 2.000 ljudi, a ranjeno je preko 5.000. „Saveznici“ su se okomili i na logor „Staro sajmište“, gde je izginulo 60 a ranjeno 150 logoraša, Srba i Jevreja.
Beograđani su, preneraženo, na jednoj velikoj neeksplodiranoj bombi, koju su im poslali Englezi i Amerikanci, pročitali poruku ispisanu krupnim ćiriličnim slovima: „Srećan Uskrs“.
Istoga dana kada i Beograd, na Uskrs 1944. godine, „saveznički“ bombarderi su se ustremili i na prestoni grad Crne Gore, Cetinje...ostalo je svo u ruševinama. Istoga dana stradali su i Žabljak, Šavnik, Kolašin, Andrijevica, Gacko, Bileća...
Samo dva dana kasnije, 19. aprila 1944., Tito se obraća Peku Dapčeviću i Mitru Bakiću, svojim izaslanicima u Štabu 2. korpusa NOVJ:
„Javite nam koja mjesta treba bombardovati“.
Bila je sreda, 26.april 1944. kada je Radio-London javio, da je maršal Tito Englezima i Amerikancima uputio poruku zahvalnosti za bombardovanje jugoslovenske teritorije.
Dapčević i Bakić radio vezom odgovaraju:
„Neka bombarduju Sjenicu, Bijelo Polje i Podgoricu. Molimo hitan odgovor na ove predloge. Peko i Mitar“.
Titov odgovor je stigao iz vazduha: 5. maja 1944. na Podgoricu je krenulo 120 četvoromotornih bombardera, koji su iza sebe ostavili pakao. Pola Podgorice je sravnjeno sa zemljom. Od 15.000 žitelja, 4.500 dece, žena i staraca je teže ili lakše ranjeno. Engleske i američke bombe ubile su svakog šestog žitelja Podgorice. Ubijeno je 2.500.
Nacistički okupator imao je samo 15 mrtvih.
Na pomenu nevinim žrtvama anglo-američkog bombardovanja govorio je Mitropolit Josif:
„Napadi nad srpskim narodom i njegovom junačkom prestonicom su izvršeni na prvi i drugi dan Uskrsa, pa ponovljeni 18. maja, nisu ničim od srpskog naroda zasluženi...Obično se kaže, da se traže vojni ciljevi. Ali mi pitamo: da li su bolnice, škole, crkve, sirotinjski stanovi... vojni ciljevi? Neka na to odgovore oni koji su to učinili...napadi su učinjeni na najsvetiji hrišćanski praznik, na dan kada svi mi slavimo pobedu života nad smrću...Gde je tu civilizacija, gde kultura, gde hrišćanstvo?“
Kao da ništa nismo naučili, vremeplov nas vraća na 1999. godinu, i ponovno bombardovanje Srbije i Crne Gore, od naših istorijskih „saveznika“, Engleza i Amerikanaca.
Krug se zatvara. O ponovnom Uskršnjem bombardovanju Beograda, Novog Sada, Niša, Podgorice, 1999. godine...
Iz ove priče vide se hiljade nevinih žrtava. Vide se jasno i dželati, i scenario po kome je sve to činjeno. Vidi se i sav cinizam ove tzv. „humane misije nedelje pacova“, kao i morbidni cinizam neobjavljenog rata Srbiji i Crnoj Gori 1999. godine, koga nazvaše „Milosrdni anđeo“.
Danas se vidi sav smisao i besmisao onih koji se i dalje plaše istine, kojima su zablude važnije od života naroda i države, kojima su dogme i laži - preče od ljudskog morala, utopija draža od obraza.

SVEDOK

 

 

 

Poslednji put izmenjenoпонедељак, 06 мај 2013 17:17
nazad na vrh
Irish bookie Coral cbetting.co.uk location at United Kingdom

Категорије

Линкови

Локалне вести

Алати

О нама

Пратите нас

List with onlain bookmakersGBETTING