Menu
СВЕТИ САВА

СВЕТИ САВА

СВЕТИ САВА   Ко се...

Драган Марјановић: Србијанство и Косово

Драган Марјановић: Србијанство и Ко…

Како, гледано идејом срби...

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА О СРБИЈАНСТВУ

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА …

Појам „србијанство“ се ко...

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВО ЧУВАМО ?! (ИЛИ – МОЋ СИМБОЛА)

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВ…

Беше ли да је неко најављ...

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИКА ТВАРИ ИЛИ ЕВОЛУЦИЈА

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИК…

„И зато ће им Бог послати...

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Иван Гундулић, вредан 5...

Радован Дамјановић : Срби су најстарији народ и лингвистика то доказује!

Радован Дамјановић : Срби су најста…

Гост емисије "Интервју" б...

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ?

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ…

Времена су уистину тешка,...

666

666

Чудан, али врло јасан зна...

Весна Веизовић: Кад материја поједе дух у души остаје амбис или како гинемо у информацином рату

Весна Веизовић: Кад материја поједе…

Св. Пајсије Светогорац: „...

Prev Next

Ђорђе Ивковић: ВИКИЛИКС vs. ДУХ ПАЛАНКЕ

Ђорђе Ивковић: ВИКИЛИКС  vs.  ДУХ ПАЛАНКЕ

Сцена у којој је наше „прво лице множине“, Александар Вучић свечано скинуо маску родољуба и показао садржину своје титоидне утробе, обележила је књига којом је широко махао. Та књига није била Устав државе којој се требао заклети на верност и предан рад, нити Библија на коју се државници цивилизованих (са или без наводника) држава често заклињу у сличним приликама, већ „Филозофија паланке“ Радомира Константиновић.

Поменуто надри-филозофско ђубриште (и пратећи опус бесловесности) моралне олупине Р. Константиновића, јесте јама у коју је искиповано сво „гнојиво“ овдашње аутошовинистичке Папак-мâле. Уз гомиле несносних мрсомуђевина, које би требале дати привид филозофирања (..."Живот је рутински живот, сигуран оном сигурношћу коју нуди рутина“), упорно се провлаче општепознате антисрпске флоскуле.

„... Српски нацизам није „импорт“ из немачког национал-социјализма, коме је служио и подражавао, већ је крајњи израз духа паланке... Свака апсолутизација сваког мита (па и косовског мита) води нетрпељивом национализму па и крајњој његовој консеквенцији, нацизму...“

Елем,  Срби су нацисти зато што њима влада зли „дух паланке“. Традиција води у национализам, национализам у нацизам и (хопа!) ето нас у сукобу са целим добрим светом .

Па где су мелеми, љуте травке, за те наше љуте ране? Ево шта вели Константиновић гледе модерности, раскида са нацошком традицијом, рушења лажних митова и анти-паланачког духа:

„...Знао сам да је умро Тито: он нас је научио да ништа не кријемо. Он је учитељ отворености. За њим, човек плаче без стида. Са њим, човек је на самом врелу отворене једноставности... Није ли Титов сукоб са Стаљином досегао светско-историјски ниво, постајући прекретнички универзалан, управо зато што је “са овога мјеста”? Титово Не Стаљину, у ствари је НЕ које стварност “са овога мјеста” каже апстрахујућим тенденцијама силе.

Последично, одређује где је нови српски идентитет:

„...Друга Србија је она Србија која се не мири са злочином... Сарајево је град наших великих признања, и град наших великих исповести. Престоница наше истине. И оно ће то још задуго бити.“

И тако даље. Не морамо се детаљније мучити Константиновићевим рукоблуђењем сопственог мозга.  Докладни „филозоф“ који је у наводно бескомпромисној критици друштва могао да напише да је крвави аустроугарски тиранин Тито „учитељ отворености за којим човек плаче без стида и који каже `хисторијско НЕ!` „апстрахујућим тенденцијама силе“, јесте био обична Титова подгузна мува.  Важно је да лоцирамо политичку парадигму на којој нови народни Вођа кани владати Србијом. Резултати такве политике нису могле ни бити друкчије него овако трагично поразни.

Поставља се питање да ли је „народ био преварен“ демагошком рекламном халабуком? Одмах ваља одговорити - није. Народ је одбио да гласа за државно одговорне партије и политичаре, као ризичне. Истовремено, нерадо је прихватао оне који заговарају отворену издају и окупацију земље. Дакле, добитна комбинација је била да се партија декларише као патриотска, али која ће у пракси сигурно ићи путем издаје. Тако су се поставиле СНС и СПС, и као такве су „препознате“ од позамашне количине бирача. Е, та хипокризија је прави злодух паланке који је победио у Србији. Али, то није прави дух Србије, већ онај насилно произведен сировом диктатуром и упорном идеолошком лоботомијом последњих седамдесет година.

Отуда, бескорисно је сабирати у инвентарске листе шта су све водећи политичари обећали а нису остварили, шта су слагали и шта су прећутали а урадили. Народ то зна. Превагнуо је нагон за ситнозубим таворењем у паланачкој чамотињи наспрам ризика потентне самосвојности. Србија се постепено утапа у другу Србију.

Ако је уобичајеног политичког варакања могло и бити до обзнањивања депеша америчке амбасаде у Београду путем Викиликса, након тога никаквих сумњи око карактера и намера наших политичара не може бити.

ВИКИЛИКС -Коштуница игнорисао амерички план за хапшење Младића...У процурелим америчким дипломатским депешама, до којих је дошао сајт Викиликс, Војислав Коштуница, бивши премијер Србије, означен је као кривац за игнорисање америчког плана за хапшење одбеглог генерала који су САД представиле Београду 2006. године.

ВИКИЛИКС – „Коштуница извор безусловне политичке подршке Републици Српској“... „Лајчак је рекао да иако Додика и Тадића везује блиско лично пријатељство, Коштуница остаје поузданији извор безусловне политичке подршке Републици Српској.“

Посебна прича је америчка стратегија за Косово „К1“ и тешка борба коју је Коштуница водио против овог свеобухватног плана. (1, 2) Колико је та борба била тешка, због снаге спољњег непријатеља али не мање због унутрашњег политичког подлаштва, у коме  „поједине јавне личности су се изругивале самом залагању за то да Србија добије Устав, као да је природно да једна држава нема устав, а не да га има“ (Коштуница) и у коме се „опозиција“ (СРС, Шешељ) понаша горе од ДС, илуструје податак да је првог дана референдума о Уставу на биралишта изашло свега 17% бирача. Тек је Патријарх Павле успео да пробуди савест народну.

ВИКИЛИКС – Ахтисари: Коштуница је „непоправљив“.

"Српски лидери кажу једну ствар током разговора лицем у лице, другу ствар кажу међународној штампи, а трећу сопственој јавности", Викиликсове америчке депеше раскринкавају сву каљугу беде, лажи и неморала већинског дела српске политичке сцене, којем је независност Косова проблем само ако је проглашена пре избора (ДС), који се за добро Србије и свој долазак на власт бори тако што не жели да обори власт док Србија не буде оборена (СРС/СНС), а као награду за смишљено, безочно лагање овог народа добија власт над тим народом (СПС).

„Ниједан од релативно прогресивних чланова ДСС-а с којима смо разговарали још није спреман да потегне нож на Цезара“, вајкао се у депеши сачињеној 8. септембра 2008. године тадашњи амбасадор Сједињених Америчких Држава у Београду Камерон Мантер због неуспелог покушаја његове амбасаде да иницира пуч у Демократској странци Србије и уклони Војислава Коштуницу и „његове фанатичне националистичке следбенике“ који су од ДСС-а начинили „једину партију у Парламенту која се активно супротставља ближим везама са Европском унијом“. Ова америчка дипломатска депеша, и преко осам стотина осталих депеша из амбасаде САД-а у Београду које је Викиликс објавио прошлог петка увече, откривају зашто је ДСС остао тако усамљен у супротстављању „ближим везама са ЕУ“, колику је цену Србија морала да плати на Косову за те ближе везе са Бриселом, и уз чију се подршку на бриселској страни сабрао сав остатак српске политичке сцене…

„Јеремић је амбасадору Мантеру рекао да управо долази са састанка с Тадићем, на којем је Тадић бацио пепељару на њега – не, рекао је Јеремић, због садржаја писма генералног секретара, за које је Јеремић признао да није неприхватљиво за Србе, већ радије због Тадићевог разочарања генералним секретаром. Тадић је звао Бана и 40 минута га молио за одлагање (Нап: због избора)достављања писма, али без успеха“.

"Људи почињу да ме питају шта сам урадио у погледу приступања ЕУ, а док нас Холанђани блокирају, јачају снаге опозиције, то јест Српске напредне странке", указао је Тадић, наведено је у депеши која је 22. октобра 2009. послата из америчке амбасаде у Београду.

Забележили су 11. марта 2008. године: „Јеремић је чак посегао за фразама из Милошевићеве ере о мучеништву Срба, наглашавајући да странци понижавају нацију – а све време амбасади шаље сигнале стражњим каналима о својим атлантским уверењима“. Док је 22. априла 2008. године забележено да се „Јеремић извињава због антиамеричких ставова“: „На пријему за дипломате у публици после говора (у којем је напао САД због Косова, прим. Н. В), Јеремић је пришао службенику амбасаде и извинио се због антиамеричких примедби, али је рекао да је принуђен да користи такву реторику током изборне кампање. Он је замолио службеника да пренесе његово жаљење амбасадору“.

Дачић  је „кингмејкер“ кога је „баш брига за Милошевића“ и који „од СПС жели да створи партију модерне европске левице“.

Што се пак (бивших) радикала тиче, колико је искрена њихова борба за одбрану Србије и српских националних интереса Американцима је постало јасно макар годину и по дана раније. Открива то белешка од 19. априла 2006. године: „Генерални секретар СРС-а Александар Вучић рекао је кључном контакту амбасаде (…) да је стратегија СРС-а да делује (на рушењу владе – прим. Н. В) после црногорског референдума, пошто је Младић изручен Хагу, и пошто су преговори о коначном статусу Косова у највећој мери решени“. (2)

Дакле, „стратегија“ СРС којом је пре десет година још увек ауторитарно владао Војислав Шешељ, је већ тада била кристализована и јасна њеном чланству. Зато је преметање СРС у СНС, две формално потпуно супротстављене идеје прошло тако глатко. Ако се постави питање, како је то ипак било могуће, одговор је једноставан – СРС се темељио на етничким Србима који воле Тита а не воле Краља. Неко време су глумили у режији Булајића, па се вратили у природно стање.

Ако се наведеном дода да је у време када је Војислав Коштуница био Премијер, спољни дуг Србије био најнижи последњих педесет година, да су рате ранијих дугова ММФ унапред  враћене, па је ММФ замољен да „закључа просторије и напусти Србију“, добија се прототип најсавременијег пожељног српског патриотског политичара, какав би, по писању многих, „требао да ради све супротно од онога како се сада ради“. Имали смо такву политику, па смо је одбацили.

Војислав Коштуница је апсолутно отпоран на ударе с „леве стране“. То је човек који се није прилагођавао комунистичком систему. Једини је политичар који никада није био у „дилу“ са Слободаном Милошевићем. Отуда је само он имао оправдани кредибилитет код народа па је у првим изборима од 1945. који нису могли бити покрадени до ногу потукао комунистичког диктатора. Јер, ово је још увек Србија.

ДСС и Војислав Коштуница урнисани су са десне, наводно патриотске стране. Коштуница није имао одбране од „патриотских“ оптужби да је „досманлија“ и „агент ЦИА“(?!), да је мутав и муљав и има девет мачака у кући. Нема везе што су у питању булазни без икакве везе са стварношћу. Све је то добродошло да чаршија смири савест и задовољи пакост. Српски мизерни Изногуди су одрадили колосалан посао за другу Србију.

Временом су се гојили Брутови и Брутице. Нико више због обарања Коштунице није ликовао од „Дверјана“. - „ Ко ти ископа око?“ – „Рођени брат.“ – „Зато је тако дубоко.“

Како написа један мој пријатељ, „политика је постала посао позера, женскастих, а не државника и мушка ствар“.Зато је патриотски простор Србије врло сужен и готово у потпуности одређен перцепцијом трију личности:

-          Престолонаследника Александра Карађорђевића, и монархије као вертикале српске државности.

-          Генерала Драгољуба Михаиловића и ЈВуО, као дефиниција српског борбеног слободарског духа.

-          Војислава Коштунице, као доказа да је могућа модерна патриотска политика, која је у свему супротна тренутно владајућој квислиншкој какократији.

Свакако, патриотизам постоји и ван горњих дефиниција али пропорционално губи снагу што је даље од њих.

Налазимо се близу нових кошмарних избор на свим нивоима, који ће дефинитивно запечатити судбину Србије за дуго времена. После тих избора никакво вајкање неће имати смисла. Показаће се да је наведено виђење апсолутно исправно, али то више никога неће бити брига.

....

  1. Војсилав Коштуница: Викиликс о стратегији отимања Косова http://www.pecat.co.rs/2011/12/vojsilav-kostunica-vikiliks-o-strategiji-otimanja-kosova/
  1. Никола Врзић: Vikiliks, američke depeše i srpska politička kaljuga
    http://www.pecat.co.rs/2011/09/vikiliks-americke-depese-i-srpska-politicka-kaljuga/
Poslednji put izmenjenoчетвртак, 20 август 2015 19:42
nazad na vrh
Irish bookie Coral cbetting.co.uk location at United Kingdom

Категорије

Линкови

Локалне вести

Алати

О нама

Пратите нас

List with onlain bookmakersGBETTING