Menu
СВЕТИ САВА

СВЕТИ САВА

СВЕТИ САВА   Ко се...

Драган Марјановић: Србијанство и Косово

Драган Марјановић: Србијанство и Ко…

Како, гледано идејом срби...

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА О СРБИЈАНСТВУ

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА …

Појам „србијанство“ се ко...

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВО ЧУВАМО ?! (ИЛИ – МОЋ СИМБОЛА)

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВ…

Беше ли да је неко најављ...

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИКА ТВАРИ ИЛИ ЕВОЛУЦИЈА

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИК…

„И зато ће им Бог послати...

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Иван Гундулић, вредан 5...

Радован Дамјановић : Срби су најстарији народ и лингвистика то доказује!

Радован Дамјановић : Срби су најста…

Гост емисије "Интервју" б...

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ?

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ…

Времена су уистину тешка,...

666

666

Чудан, али врло јасан зна...

Весна Веизовић: Кад материја поједе дух у души остаје амбис или како гинемо у информацином рату

Весна Веизовић: Кад материја поједе…

Св. Пајсије Светогорац: „...

Prev Next

Уместо наметнутог разграђивања – градити ваља од самога темеља

Уместо наметнутог разграђивања – градити ваља од самога темеља

Неко је једном казао да се светом управља из дечије собе, мислећи на изградњу јединке чији се здрав или пак болестан корен и стабло храни, и гради у породици – ставовима, васпитањем, љубављу, поштењем, моралним вредностима и вером. Свака грана која касније изникне, не може се много разликовати од стабла, у младости можда док сазревају неке истине и закључци, али плодови здравог дрвета биће здрави, и обрнуто.

 Државом, градом и породицом на исти начин се управља. Времена у којима ми данас живимо нису сјајна а понајмање обећавајућа, шта више, будућност ни старији ни млађи не виде: заправо једини осећај који све прожима апатија и брига како се снаћи, како преживети у таквим временима којима се крај не назире. Већ извесно време се посебно истиче нека врста малодушности и очаја, која се и протежира и намеће чинећи слику безнађа још гором него што она заиста јесте. А управо ради тог заједничког наметнутог безнађа многа здрава стабла, још неизлистала, пропадају.

Шта је заправо држава?

Често се намерно мешају појмови власти и државе. Тако стално чујемо констатације: Шта је нама ова држава дала; држава нам је све одузела; ова држава је лоповска држава; држава нам одузима права; држава је упропастила сељаке; држава је покрала раднике. Међутим, све набројано је погрешно. Прво треба знати шта је држава, односно да је држава суверена територија, становништво – људи који настањују територију и власт. Прва два атрибута државе – територија и народ су незамењиви и стални, док је власт оно што је смењиво. А баш та власт је оно што путем својих медија са себе преноси одговорност на државу, дакле на сва три члана који је сачињавају.

Нажалост, у овом тренутку државом владају најгори од свих. Пробрани по послушности, полтронству, способности да поднесу жртву ради шефа а не ради државе, склони марифетлуцима, корупцији, лоповлуку, необразовани или полуобразовани на школама где исти такви предају, те самим тим и неспособни да донесу напредак. И они одлично знају да су такви, а знају такође и да им је као таквима време ограничено и зато гледају да за то кратко време које им је дато на располагању покраду што више од државе, јер има још оних који једва чекају да поседају на њихова места, можда још послушнији, неодговорнији и грђи.

И тако смене генерација и генерација измузају јадну државу, краду, пљачкају. А опет држава стоји. Лепа, богата, плодна, здрава и тужна, јер ни крива ни дужна испада крива за преваре најгорих, од којих већина тих злочинаца чак није ни изникла из њених гора. Многа њена здрава стабла одлазе, заувек, здраво одрасту и одлазе, неспособни да издрже ту непрекидну „игру дахијских сенки“, круг који болесни систем одгаја преносећи га на децу, унуке, па и праунуке тих антидржавних властодржаца, круг неизменично смењиве позиције и опозиције све истих људи, све истих лопова, све једних те истих неодговорних.

Кад се каже држава, прва здрава асоцијација која би Србима требала бити на уму јесте територија, и то не нека тамо територија, било која, јер је тло по ком ходамо, сваки педаљ тла србском крвљу и костима обележен. Православним храмовима и манастирима уоквирен, као невидивим границама, као браном од Запада који толико жели да се пробије, и силом, и милом а понајвише лукавштином и преваром. Ето, то је само делић онога шта је држава, шта је Србија. Мајка, а не маћеха како је представљају антидржавници који јој секу грану по грану, препуштајући њене територије сваком ко затражи само да би одиграли још које коло, све док голо стабло не остане, а око њега шачица опалог лишћа…

Народ

Управо то опало лишће биће народ који није био способан да се разбуди на време, те се уместо у некад свом, пробудио у туђем дворишту. Зато је важно схватити и своју улогу као грађанина, родољуба, и нераскидивог дела те живе творевине каква је држава. Јер народ који изгуби духовну и материнску везу са својом земљом, и из њега ишчезну патриотске дужности , осуђен је на пропаст. То је оно што прети да се деси нашем народу. Односно, то је онај антидржавни пројекат промене свести на ком ради кастинска фирма политиканата и псеудопривредника.

Да би знало борити против тог злоћудног система, прво се морају разложити сви проблеми а бољка је што су ти проблеми као коров који стално ниче, и колико год га ми сасецали он изнова расте и развија се све више. Међутим и то је само наизглед. Ипак корен свих проблема лежи у самом развитку стабла, јер као што је написано на почетку да се светом управља из дечије собе, тако је правилно васпитање кључ решења многих проблема. Многи ће се запитати колико је могуће утицати на децу и васпитање у временима када је материјална страна однела превласт над духовним и моралним вредностима. Могуће је, трудом и радом, али и примером. Ниједан посао који носи плод није лак, па тако ни овај.

Уосталом, ваља знати да цео свет почива на леђима неколицине праведника, те се тако не треба заносити идејом да је цео србски народ добар или да је могуће читаве генерације претворити у меритократе, довољна је само неколицина. Али неколицина најбољих од нас, одговорних, праведних, поштених и најзад спремних на жртву свакојаке природе, не ради шефа, већ ради општег добра, ради целе државе. Можда у овом тренутку таквих људи још увек нема, или једноставно не могу од количине муља и фекалија да испливају на површину – не треба због тога стварати слику потпуног безнађа и одустајати од Србије, јер ће они у једном тренутку свакако доћи до изражаја.

На уму треба имати још једну ствар. Наиме, цео свет јесте у једној врсти инволуције. И ма колико деловало да је у току напредак, еволуција у свим сегментима, олакшавање живота људи, заправо је супротно. Јер у том олакшавању је затупљивање и заглупљивање. Број оних који заиста напредују у смислу интелектуалног развоја, дијаметрално је супротан оним који све више затупљују захваљујући олакшицама данашњег света које им доносе ти малобројни интелектуално надмоћнији. Све то води до данашње ситуације, другим речима обећане прогресије државе, неког недостижног времена водећих земаља света, „бољег сутра“ какво не можемо ни да дефинишемо али га очекујемо као да ћемо у том „бољем сутра“ моћи само да уживамо у свим благодетима материјалног света без имало муке. Таква помишљања и надања све нас воде у пропаст. Јер без муке нема науке, нити леба без мотике.

Особе које имамо прилику да видимо и које нам представљају као савршен пример успеха данашње Србије нису ништа друго него огледало ове власти. Ријалити старлете, необразовани и вулгарни мушкарци, певаљке, неписмене водитељке, криминалци хероји, проститутке и сличан талог који плива по површини. Сви они су само пробрано лукаво средство којим медији у служби антидржавних пројеката уништавају читаве нараштаје и трују стара здрава стабла.

Прво треба појаснити зашто они нису успели као што се представља да јесу, да су њихови животи који живе кроз медије потпуно другачији од њихове стварности. Да је већина тог јавног успешног света само део система који је давно изгубио везу са реалношћу, са народом, са Богом, они у тој својој болесној самољубивости коју систем гаји стварајући од народа фанатике који живе туђе животе, ни не поимају да су себе одавно погубили. Ваља објаснити да је порочност и бестидност којом се ти „успешни“ поносе и та слобода живљења чиста превара и разлог за срамоту, а не дивљење. Затим, што је једна од најважнијих ставки која пролази врло лукаво, а у виду од наизглед обичних фраза: Кад сви могу, сви су такви, нећу одударати од осталог света и сл.

Нисмо сви исти, нисмо исти ни рођени, не живимо сви исте животе и не умиремо сви истог дана и на исти начин. Управо у тој различитости и једнобитности, и јесте лепота. Бити другачији, свој. Ако се са пријатељима попнеш на зграду и сви скоче, хоћеш ли и ти скочити? Или ако сви око тебе једу нечији измет, хоћеш ли га и ти појести? Јер управо то и раде. Духовно се самобијају стапајући се са осталим демосом.

Зато треба да почне да се буди одговорност код јединки. Духовна и државотворна одговорност. Она коју би сви требали да имамо према држави, према мајки, а коју већини апмутирају још у детињству разним идолопоклонствима и идејама о „бољем сутра“ у свету где пада хлеб са неба.

То је разлог што се многи заносе паролом – „снађи се, кад се крађом и преварама сналазе органи највише државне или општинске власти, зашто бисмо ми били другачији“. Ту паролу треба сасећи у дечијој соби. Јер они који се кроз живот воде том паролом не само да исто мрзе своју државу као и злочинци на власти, него мрзе и свој народ, своје родитеље, мрзе себе и своју децу којој остављају у наслеђе празно стабло, још гору будућност и ту исту паролу.

„Гласачки листић може да попуни свако; али да одговорно размишља о потребама државе и њеном функционисању – не може ни издалека свако. Човек учествује у животу своје земље као живи организам, који и сам постаје живи орган државног организма; он учествује у животу своје државе на најразличитије начин – физичким радом, ношењем оружја, подношењем оскудица, напора и патњи војничког живота; својом лојалном вољом, верношћу срца, осећањем дуга, поштовањем закона. Он гради државу инстиктивном и духовном преданошћу, својим породичним животом, плаћањем пореза, службом и трговином, културом и стваралшћу, чак и угледом свог личног имена, “ написао је Иљин о органском схватању државе и додао:

„Држава се не налази „тамо негде“ изван нас, не, она живи у нама као ми сами, јер смо ми, живе људске личности, њени „делови“, „удови“ или „органи“.

Када се то буде схватило и „примило“ у људима да смо ми држава, и да свако стање и промена зависи само од нас, јер смо ми једини који су незамењиви, а да другу државу немамо, и, наравно уколико то схватање буде имало ефекта, односно уколико поимање пробуди одговорност код људи према сопственој кући, можемо очекивати истинске промене и разилажење сивих облака над Србијом.

Најбољи

Дакле, чињеница је да смо сви ми одговорни. Одговорни смо и за садашње стање. неки више, неки мање. Неки зато што су ћутали, неки јер су слепо веровали, неки због веће користи, неки мање. Ипак најодговорнији јесте систем. Али ни систем није непобедив, делује невидив али није имагинаран. Систем су људи који стоје иза свих политичких странака, иза сваке позиционо-опозиционе политикантске поставке. Они праве опозиције, убијају здраве идеологије, отимају, подмићују, уцењују, убијају, они су канцер нашег друштва који још нико није пробао да уништи и са којим се још нико није сукобио, јер су сви они наводни борци за државу уствари антидржавни пројекти произишли од њих.

Тај систем није од јуче, или од пре десет година. Он је као паралелан осмишљен још пре једног века, а онда, на превару успоставњен као легалан у најтежим тренуцима наше државе. Зато се таквој једној живој институцији „Кајзер Созе“ типа, не може другачије ни супроставити него на исти начин, само са другачијим намерама. Њихове намере су биле уништење Србије, православља, успостављање комунистичког система који је временом довео до обезбожене масе, раје којом је најлакше манипулисати јер се не води духом, већ најопштијим инстиктивним потребама, попут неразумних животиња.

Уништење православне Србије не треба гледати као некакву теорију завере, будући да су се баш око те теме исплеле бројне невероватне приче које су се косиле и са научном фантастиком, већ као на чињеницу и стварност. Та борба траје управо од настанка некад паралелног, а затим и самолегализованог система, а њен епилог управо сада гледамо док врх цркве начињен од поменутог система успоставља потпуну диктатуру, нимало другачију од антидржавног уређења. Уценама, притисцима ослабљеном свештенству које се ретко и плашљиво оглашава просто се натура екуменизам као основа. А ни то није ништа друго него гурање у још веће безнађе и отварање врата ка глобализму, накарадном светском поретку, денационализацији и потчињавање све отворенијим мрачњачким утицајима.

Но, ваља имати на уму да су се процеси инволуције и раније дешавали, и да су се они свршавали катастрофама. Примера за то има доста, углавном су такви процеси бивали на самом врхунцу моћи неке империје која од силине и гордости није могла ни да сагледа све последице свог понашања. Као на пример разна царства…Тренутно је то Запад, уобличен у једном трилетералном чудовишту који својим поступцима је себе већ довео на ивицу пропасти, или боље рећи који је сада један огроман балон који се предувава и скакуће по пољу кактуса, и само је питање тренутка када ће пући.

Зато ни сада није касно за Србију. Јесте нам додељено једно од најтежих времена, и чињеница је да су све институције у служби власти антидржавно уређене, али то не сме и не треба да нас поколеба да наставимо нашу борбу, да развијамо одговорност према држави код сваког до кога можемо да допремо, то не треба да поколеба нашу вољу за служењем нашој држави, јер служећи њој – служимо себи и нашој деци која ће, ако не и ми, једног дана уживати у благодетима наше борбе. Ми јесмо сведоци најнеморалнијег доба у историји наше земље, али ми не морамо да учествујемо у томе, не морамо да будемо као сви остали. Правим примером и неодобравањем неморалног као нечег што је постало нормално ми можемо да учинимо промене. Можда мале, али неколико малих чини велики скуп. Од ситница се састоји живот. Нисмо сви муве, нити сви пчеле, примером какав дајемо привућићемо једно од тога.

И најзад, на каквим намерама почива наша будућа борба, такве плодове ћемо и имати. Плодове својих намера гледали су сви владари и властодржци Србије, од Стефана Немање који је по званичној историји успоставио Србију, и који је уз Божју помоћ и гледајући у њега радио и изградио, па до данашњих најобичнијих марионета у којима се огледа сам антихрист тј. онај који разграђује.

Весна Веизовић

 

Poslednji put izmenjenoпонедељак, 13 јун 2016 14:26
nazad na vrh
Irish bookie Coral cbetting.co.uk location at United Kingdom

Категорије

Линкови

Локалне вести

Алати

О нама

Пратите нас

List with onlain bookmakersGBETTING